На обронцима Свете планине, чврсто стоји оличење Православља, моћно здање које од свог постанка не би било ништа више до средњовековних зидина, које би тек понеком привукле пажњу, да нема оних који представљају огледало седам врлина, монаха. Они су били и остали капетани који су основали и сачували праве вредности, не само духовне, већ и световне. Борили су се увек за истину и знање, основали су један од најстаријих универзитета на свету, храбро и великодушно стичући и делећи знања из религије, медицине, природних наука и књижевности. Успели су да сачувају драгуље српске средњовековне уметности, и направили највећу ризницу православних рукописа, икона и фресака, међу којима су на мене највише оставиле утисак икона Богородице Tројеручице и икона Христа Пантократора. Све ово успели су подносећи жртву и одричући се овоземаљских задовољстава. Можда ипак то није жртва, већ достизање највишег нивоа духовног мира. Вођена овим питањима, пишем писмо свим монасима Хиландара, од његовог постојања до сада.

Упознајући се са историјом Хиландара, дивим се храброшћу и преданошћу, којом су монаси бранили целу Свету Гору, од Крсташа, Алмогавера, а затим и од Османлија, два светска рата, пожара и многих других забележених и незабележених неприлика. Одувек сам се питала како успевате да кроз векове покажете да јединство, слога и брига за своју манастирску браћу, али и за браћу и сестре у Православљу, могу бити јачи од свих невоља које могу да нас задесе. Одакле долази упорност и снага која је успела да одржи манастир, упркос свим непријатељима и неправдама које су кроз векове нападале Хиландар? Неки би можда помислили да постоји нека сила која плови морем око Атоса, ветар који дува и покреће снагу вере, стене које све држе чврсто на свом месту. Ја верујем да све што прожима Хиландар и Свету Гору потиче од Бога, вас монаха, ваше молитве и нас обичних људи, који смо удаљени хиљадама километара и на свој скроман начин доприносимо Православљу. Одувек сам се дивила начину на који ви, хиландарски монаси, успевате да останете привржени својој духовности, миру и благостању, упркос свим изазовима, који из дана у дан, представљају начин на који живите. Волела бих да имам прилику да сазнам нешто више о томе како изгледа свакодневни живот једног монаха, од кад отвори очи рано ујутро, до кад затвори очи увече, и која су то ,,обична“ и ,,једноставна“ задужења која су допринела да Хиландар буде отпоран на зуб временa и остане до дана данашњег центар српске религије и културе. Захваљујући монасима хиландарског манастира дошло је не само до очувања вере, већ и наше традиције. Велика посвећеност и тежња ка вери је потребна да се човек у потпуности окрене монашкој аскези и удаљи од световног живота, да би се сјединио са Богом.

У свету који је пун неједнакости и изазова, рад манастира Хиландара је важнији него икада. Као одговор на ово писмо волела бих да добијем савет како се борити са изазовима свакодневног живота, како победити негативна осећања, попут нестрпљења, беса или зависти, као и како отворити своје срце ка прихватању својих ближњих, људи који нас окружују, како лакше праштати и волети свет у ком живимо, као и то како стајати храбро и чврсто на својим ногама упркос свим препрекама које живот може да пружи.