Хиландар; реч која својим изговорањем, ако сте се упознали са њом, буди посебне осећаје. Кроз школовање сва деца се морају сусрести са Хиландаром, можда не уживо, али свакако са његовом причом. Мој најзначајнији сусрет, који ме је искрено заинтересовао за Хиландар, је био пре пет година. Те године, први дан школе почео је часом историје. Професор историје, иначе изузетно прек човек, са косматим обрвама и ситним очима, које су његовом лицу давале љутити израз који га је увек пратио и који је ишао под руку са његовом појавом, дошао је са ,до тада, непознатим лицем.

Тај необичан призор су сви приметили. То је био осећај среће који није могао да сакрије, а чак ни да га, бар мало, прикрије. Разлог његове среће је био његов скорашњи пут на Свету Гору, тачније у манастир Хиландар. Није нам пуно причао о самој посети, али његово лице је рекло много више него што би он могао речима. Његов напрасни преображај ме је толико зачудио да сам сваког часа размишљао о полазној тачки те промене, а полазна тачка је био манастир Хиландар. Када се настава завршила, отишао сам до библиотеке и узео пар књига о Хиландару, тачно колико их је и било. Књиге су ми рекле много о историјским чињеницама које прате сам манастир, али је то за мене представљало само почетно слово одговора на питање ,,Шта је то Хиландар?“. Нисам био задовољан оним што сам пронашао, јер то за мене једноставно није било довољно. Хиландар није могао бити само грађевина и дело архитектуре. Поред колико кућа, зграда, споменика пролазимо, а да их и не приметимо? Хиландар је морао бити нешто више, да би у људима могао да буди наду, срећу и да би оправдао поштовање и дивљење које свакако заслужује. Па зашто је тај манастир нама толико битан? На ово питање одговори су различити, јер смо и ми, на крају крајева, различите личности. Ово је мој одговор на то питање. Хиландар је уткан у идентитет нашег народа и ми сами смо његов саставни део. Он је дом сваком добронамерном човеку, као што и ми треба да будемо. Чувар је наше историје, наше вере и бедем је сваком освајачу. Светионик је који обасјава прави пут, којем треба да тежимо. Да није било њега, ми бисмо се питали ко смо сваког јутра, кад се пробудимо. Он и данас крије многе тајне у својим зидинама. И, на крају питање: ,,Шта очекујем од Хиландара?“. Не волим очекивања, водим се тиме да треба чинити добро и волети тако да ништа не очекујеш заузврат. Зато ћу написати којим променама бих волео да посведочим у вези Хиландара. Волео бих да манастир своје тајне подели са нама, јер су нам сад потребнији прави одговори више него икада. Сваког дана, на разне начине, нам се нуде прости одговори на разна животна питања као што су: шта је успех, шта је срећа, како треба живети и у шта веровати. Волео бих да Хиландар настави да ствара све више веза са људима, нарочито са младима кроз разне путеве информисања. Људима Хиландар никада није наметан, а увек су га тражили, поштовали га и дивили му се. Чуо сам да су у току радови на каталогизацији архиве манастира, што ме је изузетно обрадовало. Надам се да ћу једног дана и ја имати приступ тој архиви, јер би ме то много занимало, а у томе верујем и да нисам једини. Наша историја се и даље пише, али нажалост често не нашим пером. Сматрам да би то манастир Хиландар могао и морао да промени.

Људи полажу велику веру у Хиландар и знају да манастир то поверење никад неће злоупотребити, нити изневерити. Хиландар није само наше духовно место, него место свих људи који трагају за одговорима и истином. Не би манастир живео и преживео толико векова да порука коју шири није чиста, а његова улога узвишена. То је манастир народа који је преживео много патњи током историје, али никад није забранио ниједном човеку да посети и потражи уточиште у његовим световним и духовним домовима. Посета Хиландару, осим што пружа упознавање са нашом историјом и вером, пружа и упознавање са самим собом.