У давна времена, пре скоро девет векова, ту у Богородичином врту, на северном делу Свете Горе Атонске, великим и богоугодним трудом двојице монаха, оца и сина, Симеона и Саве, на рушевинама старе Светиње, изникао је манастир Хиландар, 1198. лета Господњег.

Још од тог времена, када су га ови Свети и богомудри оци обновили и утврдили за своје Отачаство, манастир Хиландар представља печат наше народне духовности. Они су га на најбољи начин украсили подвизима, учврстили молитвама, оспособили Љубављу и сачували својим светим делима.

Истина, хиландарска светиња се не може похвалити мирном прошлошћу. Познато је да је манастир много пута био мета светских и телом силних, а духом слабих освајача. Стога, непрестано су га обнављали Свети Божји угодници, како материјално, тако и духовно.

Господ, који молитвама Своје Свете Мајке, брине и одржава ову Светињу, послао је давне 1293. године благочестивог краља Милутина, који обнавља саборну манастирску цркву, католикон посвећен Ваведењу Пресвете Владарке наше Богородице и разорену монашку трпезарију, осветивши и украсивши их предивним ликовима Светитеља, реликвијама, богослужбеним сасудима и Светим књигама, изузетне вредности. Такође, крајем осме деценије четрнаестог столећа, христољубиви кнез и мученик Лазар, манастирској цркви придодаје припрату, уградивши себе, као и краљ Милутин и многи други добротвори, у Свети хиландарски камен, задобивши благослов који из неба произилази.

Важно је напоменути да је Хиландар стециште српских монаха, ходочасника и душа жељних Христа и Његове науке. Хиландар је први српски универзитет, прва српска болница, разуме се, жива установа која непрестано траје скоро девет векова. Хиландар је збиља посебно место и од њега, као таквог, се много очекује.

Благодаран Богу, у њему сам се обрео два пута, уз свог трудољубивог оца и неколико наших, сада већ заједничких пријатеља, дугогодишњих поклоника ове Светиње. Моја очекивања пре доласка на то Свето и јединствено место, била су велика. Чувши многе чињенице, историјске најпре, а потом и бројне анегдоте, повести и предања, чији је корен Хиландар, имао сам невероватну жељу да се и сам уверим у то, да, иако недостојан, додирнем својим стопама хиландарску Свету земљу, земљу подвижника, земљу Богомајке.

Најзад, дошавши тамо, осетио сам благодат, неописив мир и нестварну радост, која је просто зрачила и струјала, не само кроз мене и из мене, већ из свих, који су у тим тренуцима били пред мојим очима.

Задивљен свеобухватном лепотом манастирског здања, мојим мислима провејавале су слике, иконе прошлости и света, који нам је у наслеђе, тако великодушно поверио и оставио наш Свети Сава, предводник српских Светитеља, ктитора и добротвора, овде поменутих и непоменутих, можда и трагом векова заборављених, али увек у молитвама присутних.

Богослужења, интересантни разговори, сусрети и бројни обиласци, превелико гостопримство братства Светиње, укратко читав времеплов кроз хиландарску историју, испунио је, па чак и надмашио моја нескромна очекивања.

Према историји о којој сам малочас говорио, веома често, понашамо се као странци, а скоро никада као према оној која нас је објединила, продуховила и народно одржала. Управо о таквој прошлости брину наши драги Хиландарци, који читав живот жртвују за очување светосавског аманета. Свакако, Хиландар, наша Света царска лавра, испунио је сва (моја) досадашња очекивања.

Данас, када је Христос заборављен, Хиландар представља једину наду, дубоко усидрену у срцима свих нас, па чак и оних који су погазили завете Љубави Божје и одали се развратном живљењу. Данас, када је више него икада до сада, потребна реч утехе, Хиландар представља место духовног лечилишта.

У овом тренутку, када је молитва одбачена, вера заборављена и Љубав захладнела, ова Светиња јесте и биће, заувек, живи молитвеник садашњости и будућности.

Од Хиландара и његових житеља, монаха, очекујем само једно; да својим трудовима и напорима, подвизавајући се, очувају и упале изнова кандило вере, како у поменутој Светињи, тако и у њиховој и нашој, заједничкој Отаџбини, засутој крвљу, сузама и знојем.

Ипак, завршавајући ово моје скромно уздарје, мало, тако великом месту, парчету неба на Земљи, желео бих да скренем пажњу, и себи, али и онима који ће овај рад тумачити и читати. Питајући се шта то ми очекујемо од Хиландара, запитајмо се шта то Хиландар очекује од нас.

Хиландар немо, а тако звучно, интензивно проповеда и тражи нашу несебичну, жртвену Љубав заузврат. Манастир нас учи врлини и лепоти живота у Христу, притом очекујући да се међусобно волимо, поштујемо и, као такви, опстајемо, заједно растући у меру раста пуноће Христове.

Коначно, рад завршавам реченицом драгог оца, хиландарског игумана Методија, коју сам чуо у Хиландару прошле године; када срце говори, тада речи нису битне!

Док је Хиландара, сигуран сам, биће и нас!