Шестога дана чудесног стварања света, удахнувши живот земаљском праху, Предвечни Бог начини човека, а потом и жену, створивши аутентичан пример заједнице и жртвене љубави. Међусобни однос првобитних људи и Творца доминантно се истиче кроз кључне сегменте историографије нашег спасења. Преступ који су потпуно слободно, брзоплето и немарно починили обликовао је човечије биће као понижену и палу личност, која би, по свему судећи, заувек остала у ништавилу и окову страсти, греха и смрти. Међутим, много година касније, речи пророка добиле су своју пуноћу и смисао. Радосни усклици бездетних родитеља, Јоакима и Ане, овековечили су тајанствене тренутке рађања дуго очекиване Марије, девојке која ће својим животом и потврдним одговором на божанску промисао о безгрешном зачећу поразити човекову слабост. Дакле, њеним доласком на свет, а затим и доласком Богочовека Христа, овоземаљски дух пропадљивости добио је поновну прилику да се узнесе до невероватних висина вечности.

Лик Пресвете Богомајке огледа се у светлости као непресушном источнику божанске благодати, благодати као необјашњивом осећају божанске љубави и нелицемерној љубави, која се метафорично може дефинисати као образ Господњи. Сматрам да је изузетно важно истаћи и слободу, која је попут најдивнијег мириса оплемењивала Богородичину чистоту, што потврђује благовештенски дијалог забележен у јеванђелском одељку апостола Луке. Својом слободом приповеда о истинској слободи, мајчински призивајући свакога од нас, да у Христу и кроз Христа, спозна и окуси сладост слободног и врлинског живљења. Поучени њеним богонадахнутим, смиреним и кротким примером, спознаћемо Саздатеља као слободу која нас прихвата и подиже. Есхатолошки гледано, Богородица јесте најлепши и најчистији дар, који је грешно човечанство принело Троједином Богу. Заправо, она представља нераскидиву карику која повезује небо и земљу. Стога, њено деловање превазилази теоријске основе, стапајући се и бивајући једно са отвореним срцима верних широм простране васељене. Опипљиви одраз тога свакако јесу плодови људских руку – попут разноликих духовних песама, поучних штива, икона, али и многобројних здања, подизаних у различитим периодима немирне историје. Верујем да се свако од нас сусретао са њима небројено много пута у току свог духовног стасавања, утискујући печат Богородичиног имена у молитвеник својих подвига. Но, истина, најдирљивији молитвени помен Богомајке одвија се свакодневно, вековима уназад, на заиста посебном и јединственом месту – Светој Гори, њеном изабраном врту и уникатној монашкој републици. Предодређено и готово свима одлично познато место тиховања и аскезе негује и баштини бројне манастире, прецизније речено Лавре, архитектонски грандиозне и духовно обгрљене и утврђене.

Морам признати да док размишљам о живописном светогорском крајолику, након краћег лутања по пространству успомена, моје мисли стижу до величанственог Хиландара, светиње која неуморно траје и мисионари скоро читавих девет столећа. Управо у поменутом светогорском манастиру догодио се крајње спонтан и необичан сусрет са Мајком јединог и живог Бога Логоса. Ретроспектива тако несвакидашњег доживљаја у мени буди искрене емоције које писањем све више навиру и вајају непроцењив осећај испуњености и топлине. Бивајући упознат са чињеницом да хиландарски сводови представљају колевку древног Богородичиног лика са три руке, нестрпљиво сам ишчекивао тренутак сусрета са Њом. Поноћ као путник прошлости и јутро које се назирало у блиској будућности осенили су и то хладно новембарско праскозорје на грчком полуострву Атос. Динамични звуци клепала одавно су озваничили почетак јутарњег богослужења. Ушао сам узбуђено у храм, којим се ширио миомирис тамјана. Празнину простора испуњавале су сенке тамних монашких риза, које су непрестано провејавале преда мном и покорно хитале у сусрет служењу и спокојству. Тишина није владала, већ се безусловно покоравала мноштву молитава које су у тим тренуцима произношене у славу Сведржитеља Христа. Ноћну тмину унутар манастирског католикона прекидао је сјај разнобојних кандила, миришљавих воштаница и огромних икона. Међу њима својом доминацијом издвајала се икона хиландарске игуманије – Богородице Тројеручице, опточена фрагментима од злата и драгог камења. Уз осећај трепета и страхопоштовања пришао сам да се поклоним Светињи. Стајао сам непомично пред импозантним призором, покушавајући узбуркане мисли да преточим у молитвени шапат. На тренутак загледао сам се у дубину Богородичиних очију, које су смерно и кротко благосиљале сваког поклоника. Њен поглед одисао је миром и чувао тајну и смисао нашег постојања – Љубав, у најузвишенијем смислу те речи. Њен образ одавао је пример духовности и девствености, разоткривајући тугу страдања и радост Васкрсења.

Двери дирљивих момената отворио је дечији богочежњиви разговор са широм од небеса. Пала природа, које до тада нисам био потпуно свестан, пробудила се у мени, тражећи просветљење. Преклонивши своја колена и приневши своје срце великом Пастиру Христу, покајао сам се и са сузама молио за руку спасења. Оклоп очаја разорило је олакшање. Свега неколико тренутака у Богородичином топлом мајчинском загрљају осветило је моје биће и оросило моју страсну душу бесценом и неизмерном радошћу. Пресвета Богомајка тада се изнова пројавила као утеха и охрабрење несебично пружајући помоћ слабима који прилазе њеној чудесној икони и игуманском трону у хиландарској светињи.

Исповедам да такав осећај у мени није престао да тиња до данас, иако је прохујало више од четири пуне године. Царица тишине обасјала је моје срце зрацима безобалне љубави и родитељске утехе и помоћи, подстичући ме на непрекидну трудољубивост и слављење Творца – исконске ризнице смисла и вечних добара. Њено пребивање у тишини, коју непрекидно омета ехо наших искрених вапаја, осветљава путеве и стазе које воде ка тихом пристаништу непролазности. Помоћ коју пружа не зна за индивидуалност и разлике, већ повезује подвижнике и покајнике, праведнике и грешнике, истичући своје материнско крило као погодно за умор и бреме којим смо натоварени. Дакле, као некада давно у прошлости, тачније, пре само трен у односу на вечност, прослављеном византијском химнографу и ревнитељу истине Јовану Дамаскину и свакодневно велелепној хиландарској барци, своју помоћ излила је и на мене, опхрваног немоћима и страстима.