На брдовитом полуострву, усамљеном и обраслом шумом, уроњеном у милину звука таласа топлог Егејског мора, далеко од Србије, а опет дубоко у њеном бићу и њеном срцу, у братској држави, која хиљадама година одузима дах својом величанственошћу и гостољубивошћу свима онима који на њу кроче, сунцем окупан, пркосно и поносно, већ осам векова, стоји Хиландар.

Горостас над горостасима стоји и одолева свему овоземаљском и пролазном. Тај величанствени храм, колевка српске културе и вере, столећима пружа уточиште и мир српском народу, ма где он био. Тај вековни учитељ и ујединитељ свега српског и данас, као и кроз многе буре српског народа, својом божанском благошћу и мудрошћу нас учи и родитељски опомиње да никада не заборавимо ко смо и куда идемо. Много сам слушала о овом храму мира и спокоја. Осам векова су зидине овог светог места својим топлим загрљајем пружале утеху свима онима који су се надали да ће је управо ту и наћи. Сведочиле су ове зидине и својим брижним погледом пратиле како се полако смењују лица владара, монаха, великих војсковођа и освајача, и у својим недрима чувале, и дан данас чувају, свету српску историју, од Немањића до наших дана. Чува тај храм многе шапате, приче, тајне и анегдоте саткане од историје, повезане духовношћу и проткане мудрошћу хиландарских монаха. Хиландарске фреске причајући вековну историју српског народа, никога не остављају равнодушним. Управо ове, као и још многе друге врлине красе Хиландар и нашу веру.

Као девојка, никада нећу имати прилику да својим чулима осетим величанственост ове вечне оазе мира, али зато нестрпљиво очекујем једно дивно ушушкано поподне док моји другари надахнуто препричавају своја искуства и све оне тајне које крију зидине Хиландара.