Тишина. Мрак. Отварам очи, трепћем, не знам тачно где се налазим. Свуда око мене је мрак, лебдим, ништа се не налази око мене километрима. Бачена усред ничега. Окренем се и иза мене видим нешто што поцећа на планету. Можда ипак мрачна рупа? Нисам најсигурнија. Само знам да је црно, огромно и могу да видим своју рефлекцију у њему. Чини ми се да се око њега налази нека наранџаста светлост, личи на ватру. Топло је, као кад се заложи ватра у селу. Изгледа као да се сам простор и време криви око њега. Не осећам се уплашено док гледам то створење, само заинтересовано. Kао да ме гледа назад, али нема очи, ни лице. Не личи на ништа живо али не мртво, само постоји и ту је. Требало би да се осећам мало, немоћно, али то није био случај, само постојимо обоје и гледамо се. То јест ја гледам у њега можда он уопште не гледа у мене. Толико је велико да ме можда ни не примећује, можда је то само мој осећај да ми гледа у душу.  Види све што хоћу да сакријем од других, а и од себе. Чудно, не осећам се као рањена животиња. Осећам се као да је биће видело све моје мане и само је прихватило…   

Покушавам да испружим руку, да га пипнем, да видим од чега је у ствари направљено, да ли је топло или хладно, глатко или храпаво. Kад испружим руку све око мене завибрира, неко зујање чујем у ушима. Уместо да се осећам ближе ја се осећам још даље, још више збуњено. Kао да није нешто што се може разумети, што може да се изучи, објасни. Фустрирајуће је, само желим да му се приближим али колико год да се трудим не успевам. Имам жељу само да одустанем.   

То је разлог зашто желим да одем на Хиландар. Никад се нисам осећала повезано са Богом. Никад се нисам осећала да моје виђање Бога тачно. Сваки пут када би причала са религиозним особама, када би пробала да се приближим религији, осећам се као да би ме религија одбила, особе рекла да моје схватање није тачно. Ово је неки мој покушај да причам са особама који знају више о религији, који могу да ме усмере. Не знам где да почнем, требају ми неке смернице, неко место које може да пробуди ту неку повезаност са Богом коју људи осећају. Без те неке повезаности осећам се као да нешто није у реду самном, као да нешто фали што би требало да је ту, а није.