Многи људи се одлучују на посету Хиландару, а да заправо немају представу о томе да је тешко разумети место и значај Хиландара као Свете царске лавре.

Сваки посетилац Свете Горе, било да је побожни поклоник или радознали туриста, поступиће паметно ако буде прихватио да је ушао у један други свет, дубоко различит од онога у коме заправо живи. Понеке вредности из живота нас обичних смртника, немају исту представу у животима светогорских монаха, јер се он чином замонашења обавезао на вечну ”послушност” Христу, односно, он је свој живот посветио Христу. Они појам смрти сматрају само пресељењем из овоземаљаког живота у небески, док се обичан човек плаши смрти и полази од тога да се родио и да ће га једног дана покрити земља.

До пре пар година сам била разочарана правилом Хиландара, где је женама забрањен улаз у манастир. У почетку сам мислила да је то шовинистички одраз који је дошао чак до тамо и имала сам веома негативан став према том правилу. Морам признати да сам се изненадила објашњењем зашто је то тако и то што су се оградили да је Хиландар посвећен жени, мајци, тј. Богородици. Као што сви знамо, све нас је родила мајка, као и те монахе, тако да је фигура жене на Хиландару веома битна. Многе жене су хтеле да посете овај манастир, али су бивале истеране, па је баш с тим у вези објављена Повеља 1924, где је јасно изречено да је присуство жена забрањено, што због традиције као и због тога да би то било погубно и уопште смртоносни ударац за монахе.

Као што сам већ споменула да је Хиландар посвећен Богородици, тако бих такође споменула култ Богородице који је тамо укорењен вековима. Сваки манастир Свете Горе има икону Пресвете Богородице – Владичице, тј. Тројеручице и представља најпоштованију чудотворну икону.

Размишљала сам о томе како се неко одлучи да води аксетски живот, понекад испоснички и исцрпљујући, док заправо нисам сазнала да је процес замонашења дуг и да нико не може да буде члан ове заједнице ако пре свега породица није дала одобрење којим прихвата овај чин.

Такође, као што многи људи мисле да је могуће доћи и боравити колико желимо, ипак није тако. Да бисмо уопште дошли, морамо да се најавимо и добијемо благослов. Исто тако, ограничен је број ноћења, односно, боравка и људи који дођу одмах добијају задужења, јер Хиландар није туристички центар, већ пут ходочашћа.

Питала сам се како се сахрањују монаси, међутим скоро сам гледала једну репоратажу где је приказан маузолеј где се чувају костурски остаци као што су лобања и велике кости, и свака од њих има плочицу са именом и презименом монаха коме припадају.

Веома ми је жао што никада нећу бити у могућности да посетим Хиландар, али ми је драго кад видим неког како се вратио просвећен и пун утисака.