Наградни пут у Грчку свакоме звучи добро, посебно у мојим годинама. Одмах на памет падају провод, друшто, девојке… Ипак, овај пут је другачије.

Уместо туристичких хитова, овај пут, када се прича о Грчкој, ипак се мисли на најзначајније место по српски народ и српску Цркву. Манастир Хиландар на Светој Гори. Отићи тамо представља велику част, били ми велики верници или не, само видети шта су највећи који су ходали нашом земљом, попут Растка, оставили иза себе…

Свету Гору замишљам јако скромно. Острво не тако великог обима, и као место где преовладава природа, са мало путева или кућа, као једна велика ливада, са само једним одрађеним делом, где је сам манастир. Живот тамо видим као један јако једноставан, са мало људи, и из неког разлога без иједне животиње. Просто само свештеници и туристи, и наравно људи који продају сувенире, они су свуда.”Немогуће, мора да имају још нечега тамо”, говорим сам себи док куцам овај текст, али ипак на оваквом месту било шта друго осим неке мале продавнице било би и више него сувишно.

Моја очекивања од Хиландара су скромна материјално, али наравно огромна у виду шта се све може чути од људи тамо и свих искуства које могу да нам поделе људи тамо. Манастир, као објекат, већ сам видео на сликама, и ретко шта може да ме изненади материјално. Оно на чему је мој фокус на целом искуству би било управо шта се све може сазнати што не пише у уџбенику или на интернету. Очекујем да људи једни друге поштују као сопствени род, без икаквих осуђивања, али и залажења у то одакле су, за кога навијају и слично. Тачно како и треба да буде.

Можда очекујем превише, можда премало? Ипак само време и мој одлазак на само полуострво може да одговори.