Од малих ногу учен сам да верујем у Бога. Кренувши на веронауку, у првом разреду Основне школе мало сам се више заинтересовао за Његово постојање и велико питање које је са нама хиљадама година, а то је шта се дешава када умремо?

Увек ме је занимало куда идемо и да ли сретнемо оне које волимо?

Чврсто сам веровао, а верујем и сада да ,,ништа” после смрти није могуће. Па, због чега онда живимо?Никада нисам схватао атеисте. Они заправо верују у то ,,ништа“.

Пре неке две, три године осетио сам како се удаљавам од Бога. Моје молитве пред спавање биле су само изговорене речи, док је у мислима нешто потпуно небитно. Почео сам да мислим о томе и схватио да би ме неко Свето место, попут Хиландара, поново приближило Богу.

Мој отац, као и мој најбољи пријатељ били су и свиделе су ми се њихове приче. Иако, и даље нисам отишао на Свету Гору, жеља за одласком тамо је иста, непромењена. Не видим себе као туристу, већ као човека жељног мудрости православне вере.

Пре свега, очекујем да се наспавам и пробудим по изласку Сунца, јер то нисам искусио ево већ десет година. Такође, очекујем лепе успомене и можда на неки начин промену сопственог размишљања по питању погледа на живот. Шта је битно, а шта не, шта је здрав разум и колико одрицање помогне човеку. Отићи ћу са братом и пријатељима, пошто оца мрзи да се пење.