Била сам веома мала када сам слушала прве приче о Хиландару. О чудесном принцу који се одрекао круне, наследства и владавине. Чије срце лепе принцезе нису успеле да освоје…

Отишао је једне ноћи у лов, тихо и нечујно. Отишао је као принц Растко, а освануо као монах Сава. Далеко од свог царства, на светлој и Светој Гори! Од тада постаје и сам светлост и светионик, како себи тако и свом народу.

Болан је био његов одлазак. Болан за краља Стефана Немању и краљицу Ану. Као откинути нокат од меса, као со на живој рани…

Ипак, време је савезник добрим људима и добрим делима. Није прошло много, а Господ је својом промишљу учинио чудо! Велики краљ и владар је оставио престо, одрекао се моћи и кренуо за својим сином. (Много пута сам се питала, колика је снага у човеку када оставља нешто тако велико, земаљско и опипљиво због нечег далеког, небеског и нематеријалног? Сигурна сам да је то снага вере, коју ретко који народ има! Снага Немањића, поносног поглавља наше историје…)

Тако удруженим снагама отац и син, краљ и принц, монах Симеон и монах Сава успевају да добију Хиландар, од цара Алексија III Анђела, у трајно власништво. „Србима за вечни поклон“ како је записано…

Иако постоје подаци да су први монаси населили Свету Гору у осмом или почетком деветог века, за нас је ово био прави почетак пута којим српски монаси и данас ходе.

На рушевинама старог грчког Хиландара, никао је нови, још лепши, српски Хиланадар!

Од тада ово место постаје центар Православља за цео свет. Четврти по величини и значају, од двадесет манастира на Светој Гори. Прва школа, прва болница. Ризница српске средњовековне културе. Поред икона и фресака, у Хиландару постоји највећи број оригиналних старих рукописа. То је оно што у мени изазива највеће дивљење, јер сам и сама велики љубитељ књиге. Посебно одушевљење изазвало ми је сазнање да се у Хиландару чува књига са поукама Светог Теодора Студита, писана на платну. На меканом памуку, такозвана “бомбицина“.

По много чему је особен наш Хиландар. Мушко монашко братство нема игумана, већ игуманију, саму Пресвету Богородицу Тројеручицу! Вековима са свог трона благослов даје Богородица Тројеручица, чудотворна икона Св. Јована Дамскина, а за коју се верује да je насликао апостол и јеванђелист Лука.

Место, на коме нема телесног рађања, јер нема ни једног живог бића женског пола.

Једини манастир који има „Аватон забрану“. Забрану доласка за жене. Аватон значи „не крочити“. Занимљиво је  да је једна царица, ипак, обишла Хиландар. Жена цара Душана. Мада, записано је да није крочила ногом, већ су је носили у носиљци.

Хиландар има и винову лозу која не расте из земље, него из камена, и рађа сваке године, стотинама година уназад!

Често прођем крај Петрове цркве, где се Стефан Немања одрекао престола, док идем у Ђурђеве Ступове, његову задужбину, у којој сам крштена. Помолим се тада да ништа попут пожара и људског зла не окрзне више Хиландар, и да само добро у људима живи!

Док ово пишем гледам у Богородицу Одигитрију, икону, пред којом се упокојио Свети Симеон Мироточиви и питам се, како је могуће? Која је то духовна димензија која ову светињу чини тако аутентичном вековима? Коју цивилизацијски токови много не дотичу, већ живи по истом типику од Светога Саве до данас? Волела бих да знам…

Теодора Кнежевић, II разред, Земунска гимназија