На Светој планини, испод моћног врха атоског, у зидинама чудесног Хиландара, на треперавој граници мора и неба, као снажни бастион пркосиш вековима Пресвета Богородице, мајчице наша трорука.

Твоја трећа рука није само симбол захвалности, већ рука продужена за свет. Да помилује грешника, да загрли очајника, да додирне уплакан образ детињи и спусти се на моје срце када шапућем у етар и молим за милост у тамној ноћи…

Хиландар српски си одабрала за дом свој. Да ли ти се допао тај рајски врт на земљи или си знала коме ћеш бити најпотребнија, свеједно, данас те зовемо нашом Богородицом. Изузетно мио и благ лик. Иконописана да будеш путеводитељица, постала си заштитница свих Срба, свих Хиландараца и свег православног света.

Своју моћ и љубав пројавила си давно. Покушавам да кроз наслаге времена докучим ту тајну… Ти си одувек знала да ће се родити један принц, који ће својим животом поставити најснажнији темељ своме народу. Који ће оставити Тебе као највећу заштитницу и себе као филозофију живота сваког Србина. Говорила си кроз снове, кроз чиста срца и чудеса Светог Саве Освећеног и Јована Дамаскина.

Још у седмом веку си пожелела да загрлиш нашег Светога Саву и стрпљиво чекала пет векова, јер векови за тебе само су трептај ока. И, дошао је. Мршав, стасит и отмен, скрушено је примио дарове који су му били намењени. Са силом и снагом „јединственог“ Светог Тројства, враћа се у Хиландар. Донео је патерицу, Млекопитатељницу и Тебе величанствена Богородице Тројеручице! Засијала си пуним сјајем и више од стотину година красила си и осветљавала путеве многобројног хиландарског братства.

Онда су наишла тешка времена и куга је односила људске животе, не бирајући ни старост, ни пол. Цар Душан је тада пожелео да те пренесе у Србију као благослов. Да будеш ближа том малом и храбром, а напаћеном народу.

Дуго си била највреднији украс на царском двору, а крајем четрнаестог века прелазиш у велелепну Студеницу.

Турци који су харали и пустошили српске Светиње, претили су да стигну и у ову царску Лавру. Мудри монаси су брзо решили да сакрију највеће драгоцености. Тебе су увезали на самар једног магарета и испратили га молитвом да иде куда га Твоја воља води. Ти си премудра мајчице имала вољу само да се вратиш у свој Хиландар.

Водила си ово створење неслућеним путевима, скровитим стазама, далеко од очију непријатеља и стигла у саму порту, пред свој дом, у Хиландар.
Као да и сама данас видим радост и сузе радоснице на лицима монаха, директних сведока великог чуда Божијег.

Из дубоког поштовања, али и радости коју си им подарила, постављају те на почасно место у Олтару.
Крајем петнаестог века, пројавила си још једно чудо и твоје живо присуство мајчице наша. Када се упокојио игуман тадашњи, братија није могла да се договори ко ће га наследити. Сама си се попела на престо одговорности и преузела све бриге и сву муку њихову. Постала си прва игуманија мушког манастира. У почетку су мислили да је обмана, али када су се уверили да је то Твоја жеља, уз велико метаније прихватили су своју небеску мајку!

Тако је до данас. Нема и узвишена, бдиш и светлиш, крепиш и тешиш. Милујеш и дајеш својој духовној деци, својим Хиландарцима. Твоје посребрене скуте за њих су као најтоплије мајчинско срце. Нема тога ко Твојим додиром Свете руке није одморио уморне ноге, умирио устрептале груди, исплакао муку, окајао грехе… са тобом су Тројеручице света сви на корак до неба!

И ја мала, неприметна и нема пред Твојим светим ликом дрхтим од лепоте и милости, склапам очи и дланове, и молим…

Молим да ме на раскршћу живота када нисам ни човек ни дете, а увек ћу бити и једно и друго, загрлиш јако, најјаче, да ми твоја рука буде водиља, твој топли длан уточиште. Да ми не дозволиш да скренем с правог пута, да ми избори буду прави.

Многа си чудеса творила, али највећа чуда дешавала су се у људским срцима. Помози Пресвета и мени. Помози да у мом срцу живи само љубав за брата и друга, за пријатеља и непријатеља… само ћу тада знати да сам у правој бразди, баш као у песми великог Матије Бећковића: „Знам… док тебе има и ја постојим“.