Године 1190, на узвишеном двору Стефана Немање беше велики дан. Дан када на управу, своме сину најмлађем, даје Захумље, област хумску. Била је то снажна управа, са свих страна окружена властелом и функционерима. А, у самом центру, нови двор, за Растка подигнут. Већ добро учени син доби своје: царске дворе, царску круну и порфиру. Све је несметано, као река текло. Нико ни слутио није шта им већ следећа година доноси.

Година 1191, на двору мир, а како кажу: „И даље је био дете од главе до пете, звао се кратко Немањић Растко. Хтео је да учи, да знање свије, али школе било ни једне није. Зато је устао у рану зору и побегао на Свету Гору…“ Да, баш тако и би. У цик јутра рана пође он пут манастира Свевишњега, са намером да се замонаши. Да свој живот посвети само Богу и вери.  Кад се то прочуло, и до оца његовог стило, велика потера за сином наследником пође. Истим путем ходише, не би ли га спречили да које зло направи. У час тај, кад дете царско видеше, Растко тада још беше Растко. Но, крепка воља његова, али када групу људи ових, њему знаних виде, разне мисли кроз главу му пролазише. Он опи, већ клонуле трагаче, те испуни жељу своју. Па, сада више није онај који је био, него Сава. Много се тога десило још, а недуго затим, заједно са оцем својим, обнови манастир Свети.

„Е тако децо моја, ово вам је само кратка прича како ми нашег Саву имамо“ – рече то један учитељ у школи, надомак Косова. Ђаци, од приче затечени, ћуте и гледају. Огласи се звоно за крај. Усташе, а казаљка ни круг окренула није, земља под ногама поче да се тресе. Сви од неми стоје, нико не зна шта се збива. „То војска турска стиже, под командом Муратовом!” – чуло се из даљине. Народ од неверице кличе. У глас сви „Устани Лазаре!” Лазар са Султаном копље укрсти, на Видов данак, лета 1389. Деца, уплашена, без реда, из школе трче. Жали велике, нека се више никада жива кућама својим нису вратила. Крвљу својом, јуначком, невином, заставу земље своје покапаше. Бирало се није. Живот и смрт једнаки су. Бирало се није ко у бој да пође, живот свој за Отаџбину да да. У руку оружје, а у срце храброст. Тако и овај учитељ наш. Оде кући својој. Копље узе, одело војно обуче, па испред огледала стаде. Војних се дана присети, у овај судњи час. Уместо вежбе теренске, животну вежбу има.
На бојно поље смело изађе, али сасвим тихо, са леђа, један из „коњице ноћне “ руку му одсече. Он јадан, у боловима силним, на колена паде, одело скине, руку замота. Снагу смогне, па са очима пуним суза, крене пут Горе Свете, исто онако како и Сава то учини. Многе крајеве је прошао, разне људе сретао, а ни од кога помоћ није добио.

Тек негде, усред ничега, сусрео је једну жену, домаћицу. Са собом је водила двоје мале деце. Даде му мало воде и једну јабуку, а успут му исприча своју судбину клету, те како пре три дана у црно је зави. Учитељ је за раме ухвати, па рече: „Ја сам, драга моја, кренуо ка једном месту, да се Оном највећем од свих клањам. Њему и мајци Његовој. Да се молим да ни једна мајка више сузу не пролије, а камоли да дечја крв тло овлажи, што нажалост деси се. Ја ево, већ не знам ни који дан путујем. После четвртог, престао сам да бројим“. Скрену поглед, у руку погледа, па поново каже: „Призоре страшне сам видео, идем мајко за народ свој да измолим“.

Устаде, поздрави се, па настави даље полако. Два дана касније, у подножје планине стиже. На хиљаде степеника уморног путника чека. Сваки од њих подсети га на сваког од хиљада његових пријатеља, родбине и других, који славно су завршили, па се у Царство небеско преселили. Девет се сати пењао. Девет дугих сати, као што је девет Југовића.

Уђе у манастир, кроз врата она тешка, па пред икону Богородице клекну. Рањену руку постави тако да јој благо лице не прекрива. Поче беседити: „Богородице Тројеручице, игуманијо Хиландара, помажеш Хиландару, а можеш и мени. Иконо Пресвета, мајко Божја, мајко монаха свих, што у Хиландару су живели. У време Твоје, манастир гледаше као милост и спас. Веруј, тако оста и данас. Како испуни духом својим зидине ове, окрепи и душе ове наше грешне. Велика ти, Тројеручна. У име Оца, Сина и Светог Духа, у име вере наше. Помилуј, опрости. Ратове и битке заустави, немире душевне обмани. Горак овај свет, руком чистом помази. Излечи тело оболело од болести свих. Спокојство дај, вечним благостањем освештај. Чуда чиниш у животима поклоника твојих спасење у Христу своје деце. За истину, помоћ Твоју не ускрати. Свиме што имам, преклињем Те, као што година давних опорави сребром руку Светог Јована Дамаскина, опорави и ову моју силном похлепом узету“. Наступи тишина, те одједном руку његову и икону обасја светлост велика. Концима свиленим обнови ми руку, зацели рану бол прекину. У тренутку том, иконостас цео као да поче да пева:

„Тебе славе ангели,и
и ми грешни на земљи,
Света Мајко, Бога Христа,
Дјево Пречиста!“

Он доврши: „Богодана, Богозвана, Маријо славна“. Та реченица одјекивала је дуго и далеко, све до поља. Иако, оба предводника изгинуше, у славу Спаситеља свог, војска српска победу однесе. Победници историју пишу!
Никада се није вратио свом дому. У знак вечне захвалности оста, кућу игуманску да чува.

За њу, за постојање њено. За помирење света два, Царства вечног и трошног овога.