Хиландар је српски аутономни манастир на Светој Гори, који ми је одувек привлачио пажњу својом лепотом, али и богатом прошлошћу. Подигнут је давне 1198. године, трудом и молитвом оца и сина – Симеона и Саве. Познајем многе људе који су га обишли и радо слушам њихове сликовите приче, преплављене упечатљивим утисцима и емоцијама. Говорили су ми о љубави, миру и радости – поукама Хиландара, који се не може подобно описати, али се свакако мора доживети.

Инспирисана њиховим причама, бежим у свет маште и замишљам одлазак у Хиландар. Претварам се да ме проносе светогорском земљом, попут царице Јелене. Узбуђено посматрам живописну околину. Најпре наилазим на манастирске зидине огромних димензија и раскошне декорације. Отварањем тешких дрвених врата, као кроз портал, предајем се другачијој стварности – неописивој духовној димензији. Унутрашњост утврђења подсећа ме на минијатурни средњовековни град. Осећам се чудно, као да сам већ била овде. Немирне мисли покрећу биће. Пењем се уским степеницама светосавске куле. Учим нову реч – овде кулу називају пиргом. Улазим у параклис на врху. Молим се – оживљавам Христов лик и разговарам са Њим. Молитвену тишину прекида мелодија клепала. Прилазим каменом прозору и радознало посматрам дешавања подно куле. Хитре монашке расе покорно одлазе у цркву на молитву. Силазим са куле и одлазим у Саборни храм Ваведења Пресвете Богородице. Добри монах ме поздравља радосним осмехом. Очарана величанственим призором разгледам унутрашњост храма. Одушевљава ме склад звука, боје и мириса. Налазим се у припрати. Ишчекујем улазак у наос и сурет са Тројеручицом. Коначно, ишчекивање прераста у стварност. Прилазим Тројеручици, а Њен благи поглед пружа ми осећај невероватне сигурности. Обузима ме усхићеност и захвалност. Богослужење је трајало. Уморила сам се и изашла из цркве. Окрепљујем се бистром и хладном водом Савиног бунара. Сунчеви зраци проламају се свежим листовима древне лозе Симеона Немањића. Удахнула сам дубоко – пуним плућима! Осетила сам светост живљења, искусила брзину векова и доживела драгоценост вечног трајања.

Међутим, нажалост, враћам се у реалност, тужна и свесна да ми се овакав сан никада неће остварити. Заправо, можда и хоће. Потрудићу се да Хиландар заувек живи у мени. Поносна сам на Хиландар! Волим Хиландар и очекујем да одржи искру духовности, својим молитвеним и подвижничким мисионарењем – очекујем да буде ту, заувек.