Хиландарска звоне звона. Позивају свакога ко може да их чује, позивају Србе. Позивају на молитву. И данас звоне. Звоне непрекидно. Већ више од осам векова.

Манастир Хиландар је кроз своје постојање преживео доста тога. Горео је и бивао пљачкан. Многи су покушавали да зауставе звоњаву његових звона, и са копна и са мора, са Свете земље и великог Средоземља. Али, нико није успео. Нити ће успети. Докле год је српства, биће и хиландарских звона, молитве и монаштва!

У Хиландар су долазили сви српски владари, сви великани и сви јунаци. Неки од њих су решили да се баш у њему и упокоје. Јер част је умрети на Светој Гори и то треба заслужити. У Хиландару се чува велики део српске историје. Чувају се српске круне и жезла. Чува се застава Лазареве војске, икона Богородице Тројеручице и Богородице Одигитрије, дела монахиње Јефимије, путир цара Душана, многе повеље, канони, богослужбене књиге, а дуго је чувано и Мирослављево јеванђеље.

Хиландар је дар Божији, Светиња над Светињама, једно од највећих обележја нашег народа, наш идентитет. Подигнут је у време рађања српске државности и духовности, у време неприкосновеног Стефана Немање и његовог најмлађег сина, величанственог српског принца, Растка Немањића. Ипак, Хиландар је задужбина целе династије Немањића. Сви су они део себе уткали у њега. Сава и Симеон су га подигли, Милутин развио, а цар Душан довео до врхунца. Надам се да ћу и ја једног дана, као потомак славних предака, када постанем самосталан, помагати овај манастир колико год будем могао.

Пре две године имао сам прилику да посетим ову нашу Светињу. Још са брода, стојећи на његовом прамцу, пловећи Егејским морем и слушајући шум воде, видео сам пирг краља Милутина како се издиже изнад бројних винограда, маслињака и високих светогорских чемпреса, који, прави као војници, чувају и красе ово Свето место. Око мене су достојанствено летели велики, бели галебови. У даљини сам препознао велелепни Атос, једну од највиших грчких планина. Посматрао сам како се губи међу облацима… Након неког времена, на обали сам приметио стари манастир Светог Василија са остацима његовог пирга – Хрусије и знао сам да ће ускоро бити време за искрцавање. Брод се зауставио у луци. Добро се сећам тог тренутка – свог првог корака на Светој Гори. Било је величанствено. Осетио сам да ступам у неки потпуно други свет. Шетао сам сатима хиландарским метохом, макадамским путем, утабаваним вековима. Пролазио сам путевима којима су некада давно ходили сви српски великани. За време те шетње, решио сам да се на кратко издвојим из групе. Стао сам. Завладала је тишина. Био сам свестан да сам се први пут нашао сам на Светој Гори, међу њеним високим дрвећем и пустињски осушеном земљом. Осетио сам мир. Ништа друго више није постојало.

Ти тренуци самоће урезали су ми се у сећање. Али, нису дуго трајали. Придружио сам се групи, а пут нас је даље водио до подножја одбрамбеног пирга краља Милутина. Погледао сам ка небу, видео како стреми висинама и занемео. Прошао сам кроз рушевине старих монашких конака и келија, па ушао у пирг. Стрмим, спиралним степеницама сам се пео на врх док се свуда око мене дизала прашина са старог камена. Са врха пирга на једној страни се видело узбуркано тамно море спојено са азурно плавим небом, док су се на другој страни простирале густе шуме испресецане светогорским земљаним путевима. Касније смо стигли до самог манастира. Проласком кроз улазна врата, закорачио сам у векове српске историје. Ходао сам стазама духовности српског народа. Стајао сам испред гроба највећег српског владара и испод лековите лозе која је из тог Светог гроба поникла. Све време проведено у манастиру прожимало ме је огромно страхопоштовање. Имао сам част да попијем воду са бунара Светог Саве. Посматрао сам монахе како прелазе преко, од векова удубљеног мермерног прага и улазе у цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице. Улазио сам у ту цркву, гледајући прво на царске двери које је некада красила Јефимијина златом и сребром везена завеса у коју су уткане молитве и сузе српских мајки тог тешког времена. У једном тренутку изнад мене се нашла застава српске војске из Косовског боја, а свуда около биле су фреске, прекривене патином давних времена, које поред велике духовне вредности, представљају врхунац црквене уметности и иконописа. Слушајући Литургију, загледан кроз прозоре цркве, био сам задивљен како су златне боје сунчеве светлости зографовом вештом руком пресликане у ореоле православних светаца. Проводио сам време са монасима, помагао им и све време учио од њих. Њихове свакодневне молитве нас чувају, вуку ка Православној вери, ка спознаји и ка Господу. Лакомислене заустављају, грешнике ослобађају, злочинце опомињу, а издајнике подучавају. Свети отац Симеон и Свети отац Сава су нас још пре осам векова учили да је права и искрена молитва једини пут до здравог духа, здравог тела и до спасења! Бескрајно им хвала на томе.

Када смо се увече сместили у конаке, сви су препричавали утиске од протеклог дана. И заиста, видели смо много занимљивих ствари… Али, шта је са оним што нисмо видели, што нам нису рекли? Што бисмо волели још да сазнамо? Волео бих да завирим у ризнице Хиландара, да проширим своје знање о овом манастиру, јер што више знам, то ме више и интересује. Али, поред познатих ствари, Хиландар сам по себи крије много тајни… Ја, а верујем и многи слични мени, желимо да прочитамо многобројне неисписане списе хиландарских монаха и да чујемо њихове неиспричане приче. Желео бих да сазнам како се Света Гора без војске борила против освајача и остала неосвојива тврђава Православља.

Питања су навирала, а време је брзо пролазило. Повратак је био близу. Чекајући аутобус пред манастиром, сетио сам се да нисам обишао један врло важан део. Отрчао сам кроз улазна врата све до келије Светог Симеона. Ноге су ми се укочиле. Гледао сам у прозор собе где је живео Стефан Немања. Немо сам стајао док су ми се по мислима вртеле све књиге и сви списи које сам икада читао о њему. И био сам ту, ту где је и он био и где је живео. Пре осам векова. Остало ми је толико времена да још једном погледом пређем цео манастирски комплекс. Било је тешко растати се, али знао сам да ћу се вратити.

Након овог дивног путовања и искуства, вратио сам се кући, у Београд. Дочекала ме је латиница, англицизми и објаве медија преплављене вулгарностима. Постали смо народ без стида и срама! Народ који је изгубио појам о смислу постојања! Сведоци смо судбине нашег народа! Где се изгубила духовност? Где је љубав? Где је вера? Док смо пратили пут Светог Симеона, Светог Саве и осталих наших предака и великих људи наше историје и културе, знали смо да смо на правом путу – путу човечности, моралности, доброте и знања. Данас смо изгубљени! Изгубили смо се у сопственој постојбини!

Поред свега овога, ипак има искрених и поштених људи који су и даље свесни ко смо и шта смо. Њихове молитве осећамо у ваздуху. Ту су нам надомак. Потребно је само мало… И тада ће молитве Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, и свих великих Хиландараца и великих православаца бити услишене.