Прва помисао о Хиландару ствара слику да је то место на коме се осећа живо присуство наших средњoвековних светитеља. Благодатна дар испуњава наша срца и душу и превазилази сва наша очекивања. Центар мира и духовности коју пружа Хиландар у мени буди још већи осећај сигурности у доношењу одлука, попут Светог Саве који се одрекао овоземаљског пролазног живота и изабрао пут ка Богу. 

Када сам имао седам година добио сам позив од свештеника цркве у Михајловцу да помажем у олтару током Богуслужења. Без дужег размишљања сам прихватио и на мене је то оставило дубок утисак. Сада, када полако растем и сазревам, схватио само да то није био обичан позив. Живот у цркви после ступања у олтар за мене се променио. До тада сам за време службе стајао са осталом децом и ишчекивао Причешће и крај литургије, кат-кад нервозно цупкајући и осврћући се око себе. Сада је то врпољење заменила свећа паљена за време Малог и Великог входа, као и кадионица коју додајем свештенику после целивања његове руке, молитве и црквене песме, које употпуњују ниво елана и оно најбитније, сједињење са Васкрслим Христом. Верујем да је све то извршило највећи утицај на формирање Боготражења у мени. Овакав позив у мени буди велику дозу одговорности, посвећености и озбиљности, као и смерницу да можда постанем свештеник. Управо зато волео бих да сазнам како изгледа монашки живот на Светој Гори.  

Када је игуман манастира Хиландар посетио нашу школу прошле године, начин беседовања је звучао толико поучно и осећајно, пуно духа – прави показатељ да је жртва зарад другога, зарад љубави неизоставна. Такви људи беседама и одговорима спасили су велики број живота, отворили очи многим младим Боготражитељима. Такође, огромну радозналост у мени буди начин Богослужења, молитвена правила, као и физички рад на манастирском поседу. 

Од Хиландара не очекујем чудо преко ноћи. Бог није мађионичар и не спасава се тако што одемо у ”познати” манастир и чекамо да нам ”поп” прочита молитву. Нико од нас није савршен, ни безгрешан, такав је само Господ. Због тога у манастир не одлазимо због разочарања или бола у нама, јер од себе побећи не можемо. Често се у животу појављују неправде, лажи, страхови, разочарања, која упућују на одустајање. Христос нас не учи тако! Учи нас да у њему треба пронаћи спас и победити све слабости. Управо, зато у манастир долазимо зато што желимо, јер је то наша слободна воља. Исто је тако и са молитвом. Молитва треба бити потреба, а не навика. Не тражимо само од Господа, хвалимо га и славимо јер нам је дао здравља, љубави, мира и благостања.  

Хиландар сматрам великом светињом превасходно због усрдног мољења, као и молитви уклесаних у његове зидине вековима. Неизоставна је и чудотворна икона Богородице Тројеручице која представља заштитницу и игуманију овог мушког манастира.  

У великој светињи је важно да постоје људи који дочекају верни народ, нахране их превасходно духовном храном, разним беседама, па тек онда и манастирском храном. Све ове врлине имају нешто заједничко – заједничка љубав према браћи и сестрама, упућује нас на обавезу и потребу да се српски род поново окрене Богу. ”Оних којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештарама и по јамама земаљским.” (Јев. 11:38). Верујем да би ми српска лађа на Светој Гори пружила ширу слику црквеног и подвижничког живота и решила дилему да ли бих у будућности постао свештеник или остао човек у Наосу који ће увек носити Бога у себи и трудити се да сведочи његову љубав и слободу.