Када размишљам о младом Растку Немањићу, не видим га само као сина великог жупана, принца који је напустио двор. Видим га као младића који је, баш као и свако од нас данас, осетио да свет око њега нуди много, а заправо не даје оно најважније – мир. Његов одлазак на Свету гору није било бекство од обавеза, већ храброст да покуша да пронађе одговоре на питања која су га мучила.

Док читам о томе како је Растко Немањић оставио све, питам се: шта ми данас тражимо? Ми живимо у времену где нам је све доступно, где су нам одговори на многа питања представљена на врло лак начин. Због тога смо изгубили способност да застанемо. Растко је морао да пређе хиљаде километара да би нашао тишину, док ми данас често бежимо од ње, покушавајући да се уклопимо у свет који нам намеће како да изгледамо, шта да мислимо и како да се понашамо.

Растко је тражио смисао у нечему духовном, нечему што превазилази све. Ми данас често тражимо смисао у потврди других људи, у оценама, у ономе што је тренутно популарно. Али, зар није суштина иста? И он и ми тражимо своје место где се осећамо сигурно. Можда је наша Света гора, у ствари, тренутак када се усудимо да будемо своји, када прихватимо себе такве какви јесмо и када одлучимо да будемо искрени према себи без обзира на мишљења других.

На крају, Растков пут је био пут тражења истине, а наш пут је пут тражења себе и смисла. Можда нећемо сви отићи у манастир, али сви ћемо се бар једном у животу запитати: ,,Да ли је ово што радим заиста оно што желим?” Ако успемо да пронађемо храброст да одговоримо на то питање, онда смо као и Растко, који је некада давно,и ми на добром путу да пронађемо свој смисао. Јер смисао није нешто што се добија одједном, већ долази полако, након што  утишамо свет око себе, ослушнемо сопствену душу, погледамо у небо и сетимо се од кога смо потекли.