Постоје места на која човек дође први пут, а ипак осећа као да им припада одувек. Као да их не открива, већ их препознаје. Иако још нисам посетио Хиландар и Свету Гору, верујем да су то управо таква места, и да тај први сусрет не би био тренутак упознавања, већ препознавања и проналажења нечега блиског што је данашњи живот сакрио у мени.

Света Гора са својим манастирима већ вековима пружа уточиште свима којима је потребно, почев од самог Светог Саве који се одрекао власти и богатства, одлучио се на живот монаха, и са својим оцем Светим Симеоном подигао Хиландар, преко многих људи који су у тешким историјским временима тамо налазили свој духовни ослонац. Међу њима је било и бораца Српског добровољачког корпуса којима је након доласка комуниста на власт и протеривања из земље то била једина прилика да остану чврсто повезани са Богом и српством, али и бројних људи који данас одлазе на Свету Гору у потрагу за одговорима који се често крију у самом духовном миру Хиландара.

Посета Хиландару за мене није обично путовање, већ право ходочашће и прилика да се сусретнем са једним начином живота који данас све ређе срећемо. Желим да видим како изгледа свакодневица у којој је све подређено реду, молитви и тишини, без журбе, сталне расејаности и осећаја да време стално недостаје (ево пишем састав вече пред истек рока). Такав живот показује да се смисао не тражи споља, већ се гради у унутрашњој сабраности и доследности, док га савремени начин живота често потискује обавезама, информацијама и сталним осећајем да човек мора да буде негде другде и ради нешто више.

Међутим, од Хиландара не очекујем само могућност да сведочим једном другачијем начину живота, већ и да себи разјасним неке ствари које ме све више прате у данашњем времену. Живимо у друштву које је брзо, непредвидиво и често оптерећено површним вредностима, где се моралне границе лако померају, а оно што је некада било јасно и Свето, данас делује релативно. У таквом окружењу човек се лако изгуби и почне да се пита да ли превише очекује, шта је уопште исправно, шта је трајно и на чему треба градити сопствени живот. Управо ту осећам унутрашњу потребу да потражим ослонац у нечему што није пролазно.

Када се осврнем на историју Хиландара, видим да је то место вековима било у супротности са нестабилношћу света који га окружује. Док су се царства мењала, ратови пролазили и идеологије смењивале једна другу, духовни живот у манастиру остајао је истрајан и непромењен. Чак и у најтежим временима за српски народ, Хиландар је чувао осећај идентитета, континуитета и припадности. Због тога га не доживљавам само као историјски споменик, већ као живу везу између прошлости и садашњости.

Зато од Хиландара највише очекујем да ми покаже да вредности о којима читамо у нашој богатој историји и даље нису остале само део прошлости. Вера, истрајност, жртва и оданост сопственом идентитету нису одржавале наш народ само кроз историју, већ имају снагу да га одрже и данас. У времену у ком се многе ствари посматрају као пролазне и релативне, желим да видим место које већ осам векова стоји као доказ да постоје ствари које не зависе од политичких система, друштвених промена и епоха које долазе и пролазе.