Постоје места на земљи која не меримо километрима, већ количином молитвених суза које су у њихову земљу уткане. За мене, једно такво место је Хиландар. Када склопим очи и помислим на то свето, царско подручје, не видим само древне зидине и вековне грађевине, видим свету капију неба на земљи.

Као женска особа, свесна сам тајне и благослова Аватона – закона који моје кораке задржава на обалама Егејског мора, али свесна сам и нечег много већег: да за људску душу, утврђену у вери, границе не постоје. Зато, када ме питају шта очекујем од Хиландара, мој одговор не стаје у опис физичког путовања. Од Хиландара очекујем преображај, утеху и духовни сусрет који мења човека из корена.

У овом свету који је постао прегласан, где су људска срца уморна од празне свакодневнице, од Хиландара очекујем искрену, истинску тишину. То није празна тишина у којој нема ничега; то је тишина препуна Бога. Жудим да осетим онај мирис тамјана, који вековима ветар носи са атоских висова, мирис који сведочи да се тамо, без престанка, приноси жртва хвале и покојања за читав свет. Очекујем да ме Хиландар научи како се ћути пред величином Божијом. Јер тамо, где су Свети Сава и Свети Симеон положили темеље нашег духовног бића, сваки камен говори језиком вечности. Желим да тај језик дотакне моју душу, да је умири и подсети ме ко сам, одакле долазим и куда идем.

Иако моја нога неће крочити у двориште манастира, моје биће жуди за близином иконе Богородице Тројеручице, игуманије хиландарске. Шта очекујем од њеног присуства? Очекујем онај најнежнији, мајчински загрљај који лечи сваку тугу и одгони сваку сумњу. Као девојка, ја Хиландар доживљавам кроз лик Пресвете Богородице. Она је једина царица тог полуострва и у њеном наручју има места за све нас. Волела бих да са тог путовања, макар и са морске обале гледајући у правцу манастира, кући понесем зрно њене смирености и снаге. Желим да осетим да, упркос моје недостојности, нисам сама – да нас хиландарски монаси помињу у својим свеноћним бдењима, држећи стражу над душом читавог нашег народа.

Напослетку, од Хиландара очекујем благослов који се не завршава повратком кући. Очекујем да тамо оставим своје слабости, а да кући донесем пламен вере који се не гаси на првом ветру искушења. Желим да ме Хиландар научи стрпљењу, љубави према ближњима и истинском покајању.

Пролазе векови, смењују се царства и генерације, али Хиландар остаје као светионик у ноћи, као вечни доказ нашег православног крсног имена. Отићи тамо, удахнути тај ваздух и ослушкивати шум Светогорја, за мене би било испуњење духовне чежње. Зато што, ово није само путовање, ово је и благослов да се напојим воде са извора са којег су пили наши преци. То је оно што очекујем, чему се надам и за шта се Господу молим.