Хиландар за мене представља најсветлије место. То је извор наше вере, надања и сећања. То је подсетник на борбе нашег народа. Осим што носи велику историјску вредност, на том месту постоји још нешто. Не бих рекла да је то само манастир. Сваки од њих је леп на свој начин, али Хиландар има неку непојмљиву енергију. Нису то само чари Свете Горе, задужбине или саме грађевине. То су људи. Људи који се тамо свакодневно моле. То је место на коме они пуштају своју душу на слободу; ту живе људи који су свој живот посветили Богу. Млади монаси који су свесни жртве, највеће жртве коју човек може да направи. Да се одрекне свог свакодневног живота и замонаши се управо тамо. Ти млади мушкарци, монаси, управо су стуб тог манастира, који без њих не би постојао.

Упитала сам се скоро, зашто желим да посетим то место. Зашто желим да му приђем близу, колико год могу, да видим Хиландар макар из даљине.

Схватила сам да је за мене то врста препорода који ћу осетити. После толико времена можда и пустим неке ствари из прошлости које држим са собом. Годину дана узалудног размишљања и кајања можда коначно испари на том месту. Можда баш та посета учини да затворим старе ране и отворим нова врата. Да ојачам веру у себе.

Од Хиландара очекујем да буде тај преокрет у мом животу. Да ми покаже да нисам сама, да могу све што желим и да ће све бити како треба. Наравно, постоји моја велика жеља да видим део наше историје и културе, али највише ме радује да доживим оздрављење мог срца.