Био сам мали дечак кад сам сазнао да се једна украсна биљка коју мама гаји на тераси зове хиландарски босиљак. Имала је шарене листове и неки веома пријатан мирис, кажу да је мирисала на тамјан. Тад сам први пут чуо за Хиландар. И кад год је неко касније поменуо тај босиљак, или сам осетио његов мирис, сетио бих се Хиландара. Како сам одрастао, све више ме је занимао тај наш древни манастир, у којем се вековима живи на скоро исти начин откако је подигнут, још давне 1198. године.

Сазнао сам да су га подигли Немањићи, отац Симеон и син Сава, који су после смрти проглашени за светитеље. Знам да се налази у Грчкој, на полуострву Атос, на коме је у средњем веку изграђена монашка република Света Гора, у којој све православне земље имају своје манастире.

Још једна чињеница ми је позната; Свету Гору не смеју жене да посећују. То ми је било мало чудно и тајанствено, али сам касније разумео зашто је тако. И, закључио сам да жене ипак имају тамо своју представницу, у виду једне од најпоштованијих икона, а то је икона Пресвете Богородце Тројеручице. Прочитао сам легенду о настанку те иконе, о сликару Јовану Дамаскину, коме су одсекли десну руку зато што је сликао иконе, да се он целе ноћи молио Богородици да му зацели ту одсечену руку, како би могао и даље да слика, и да му је Богородица услишила молбу. Из велике захвалности, Дамаскин је замолио златаре да Богородици искују још једну, десну руку од сребра и да је додају икони коју је он начинио. Та икона и још једна чудотворна икона Богородице Млекопитатељнице, најцењеније су, најчудотворније и најпоштованије хиландарске иконе. Доношене су понекад у Србију, увек у најтежа времена, кад је нашем народу била неопходна духовна подршка и помоћ да преброде велике недаће. И, те хиландарске иконе окупљале су наш верујући народ, ујединиле га и олакшале му да из криза изађе. A, Богородица Тројеручица била је инспирација многим песницима. За мене је најлепшу песму Њој написао Љубомир Симовић. То је песма „Десет обраћања Богородици Тројеручици“, у којој се песник обраћа Мајци Божијој и моли је да том трећом руком заштити његов народ од свих невоља, неправди, мука и погрома. Српски народ је толико пропатио и толико му је неправди учињено да му нису довољне две руке Мајке Божије, већ му за спас и опстанак треба и та посебна, трећа.

Учио сам и песму Војислава Илића „Свети Сава“, у којој он описује долазак најмлађег сина жупана Стефана Немање, Растка, једне ноћи на Свету Гору са циљем да тамо остане и да се замонаши. Та жеља да постане монах и посвети цео свој живот Богу и молитвама Њему, оставила је снажан утисак на мене. Пожелео сам да трагом дечака Растка, јашући коња, и ја стигнем до манстира Хиландара. Да тамо упознам монашки живот, да сагледам како се чува манастир, како се у њему живи, како изгледају конаци, шта се ради, каква је организација и расподела послова. Како се обележавају значајни црквени датуми и како се слави манастирска слава, на дан Ваведења Пресвете Богородице, 21. новембра по јулијанском календару.

Упознати Хиландар, значило је приближити се Светом Симеону и, посебно, Светом Сави. Познато ми је да бројни поклоници посећују манастир Хиландар, да су међу њима људи најразличитијих професија, из различитих крајева света, које повезује жеља да упознају Хиландар и његове осниваче и градитеље, његове иконописце, виноградаре и маслинаре, његове монахе као најпосвећеније чуваре манастирске традиције. Понеко жели да дође у манастир да проведе неколико дана у манастирској библиотеци или ризници, у којима се чувају најстарији свети списи и посебне драгоцености, као сведочанства о нашој историји, уметности, вери и трајању. Понеко жели да посвети неко време Хиландару да би помогао манастирској братији у чувању коза или оваца, брању грожђа или сакупљању маслина. Понеко је стручњак за конзервацију фресака, па својим знањем и искуством жели да допринесе што дужем трајању тих уметничких дела. Или је сликар, па би волео да својим бојама овековечи неки хиландарски пејзаж или портрет неког монаха, Светогорца. Долазе и шумарски инжењери да излече и сачувају нека стара стабла кипариса, бадема или бора. Посећују га и агрономи да помогну у гајењу и нези винограда и осталих култура. Долазе и протомајстори, градитељи и неимари који се разумеју у традиционалну градњу манастира и древне грађевинске материјале и који су спремни да поправе сваку напрслину, замене камен или учврсте нешто што је склоно паду. За све путнике добронамернике наћи ће се послушање, које одговара њиховој вештини, могућности, звању и знању.

Свети Сава је написао Карејски типик, 1199. године, који садржи правила за монашки и испоснички живот, а односи се на Савину испосницу у Кареји, у близини Хиландара, у средишту Свете Горе. Монаси који живе у карејској испосници и данас се придржавају строгих правила која је прописао Свети Сава. И данас се они у исто време моле Богу, посте, обележавају празнике и обављају све дужности баш онако како их је обављао Свети Сава.

Шта ја очекујем од Хиландара?

Да траје, да буде најсветија светлост, да буде најодговорнији и најпозванији чувар светосавске традициије, да брине о свакој икони, о сваком прозору, о свим улазима, портама, звоницима, конацима, о свакој рукописаној књизи, мермерним украсима, о сваком камену, стаблу, чокоту… Да негује манастирски живот, онако како је то Свети Сава прописао. Да дочекује госте, намернике, да их с поверењем упошљава, да их упознаје са значајем постојања манастира Хиландара, да их учвршћује у православној вери и стремљењу ка небеским висинама. Да се у свакој молитви сете свих нас, и у земљи Србији, и у расејању, и да се моле за спас наших душа…

Очекујем да ми се једног дана испуни жеља да посетим Хиландар, да проведем са светогорским монасима неколико дана, да им помажем, да се с њима Богу молим, да им својом хармоником улепшам бар неки сат који бих посветио православној вери, Богу и њима.