„Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.” Свето Јеванђеље по Матеју (5:13)

„Прво се догодила ’смрт Бога’, а затим, што је потпуно логично, и ’смрт човека’, који је без Бога изгубио било какав фиксни садржај.” Александар Г. Дугин

Зашто се млади принц Растко одрекао свог поседа и својих титула? Шта га је навело да напусти своје дворе? Шта је то што је тражио и шта је то нашао на Атосу, на Светој Гори? Смисао нашег живота на овој земљи је нешто што се човеку увек чинило недокучиво, непојмљиво, али ипак он је увек за њим посезао, желећи да га зграби у своје руке и да га никада не пусти. Хтео је да увек прати светлост, која ће му обасјати пут, која ће га спровести кроз магле ништавила. Свој смисао Свети Сава је нашао у молитви и монашком животу на Светој Гори. Светло које је тамо пронашао великодушно је поделио са својим народом, али да ли смо ми данас успели да сачувамо то што нам је уручено? Да ли смо способни да нађемо смисао у овом свету у коме живимо?

„Смрт Бога” која је наступила у двадесетом веку, оставила је празнину не само у целокупном модерном друштву већ и у сваком човеку унутар њега. Човек сада живи у добу где је са свих страна окружен алтернативним ,,боговима”, заслепљен је оним материјалним и површним, његова околина труди се да од њега заклони суштину и он јој се не опире. Модерни човек се утапа у ово море бесмислености и у њему се дави, узалудно се хватајући за разне ,,руке” које му се пружају и тако је „Смрт Бога” довела до човекове. Највећа трагедија овог човека који се дави је што не види руку која је му је све време пружена, или пак што тврдоглаво одбија да је прихвати. Човек, док тоне, око себе види свет пун јада и неправди, прекривен тамним облацима које ни најјачи ветар не може да растера. Притиснут са свих страна он покушава да поправи свет који види пред собом, кунући су у различите идеологије и њихове ,,пророке”. Свој гнев усмерава ка онима које сматра творцима овог доба таме, увек лако налази нове мете свог праведног беса. Верује да ће након још само једне победе растерати облаке и да ће га обасјати светло, верује да ће коначно победити у свом рату против зла. Не види да се већ то исто зло против ког се бори закопало у његову душу, да ју је отровало, не жели да види како му се душа уцрвљала и како труне, своје очи увек окреће ка другоме. Ипак има и других који су одавно изгубили наду и не верују да ће икад успети да растерају облаке већ спокојно настављају да тону, предају се ономе што им овај свет пружа, тону у алкохол, у коцку , у порок. Но ако се неко од свих ових људи окрене ка себи чак и на трен, видеће да иако је попунио рупе у својој души она и даље није целовита. Видеће да се битка између добра и зла не води ни на бојном пољу, ни на друштвеним мрежама већ унутар њега самога. С тим открићем човек поново покушава да изрони, покушава да нађе нови смисао, онај истински и хвата се за руку која му је била пружена. Она га чврсто држи изнад воде, она му обасјава пут испод тамних облака попут муње.

Растко Немањић је отишао на Свету Гору да би ухватио ову руку, или је она пак та која га је од почетка водила на исту. Он нам је показао пут и на нама је дужност да га следимо да не би смо и ми постали бљутава со која више није ни за шта. Данас се смисао огледа у опирању таласима који теже да човека преплаве и потопе у дубине ништавила, материјализма и хедонизма. Тек када је човек свесно научи да се супротстави таласима он може истински друге да извуче из дубина.