Шта човек тражи када има све? Растко Немањић је имао дворац, титулу и будућност владара, а ипак му није било довољно. Дубоко у себи осећао је немир који се није могао утишати богатством ни славом. Одлучио је да крене путем који нико око њега тада није разумео, путем ка смислу. Као што стоји у Јеванђељу: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Матеј 7, 7). Осам векова касније, ја постављам исто питање. У свету пуном садржаја, брзине и буке, где се крије смисао?

Иако живимо у потпуно различитом добу, човек се није променио. Кроз цео живот људи покушавају да пронађу себе и свој смисао. Неко га пронађе, а неко не. Ово питање нас спаја са људима широм света, са људима из прошлости, али и са људима који ће се тек родити. Мислим да наша генерација има велики потенцијал, али да тренутно хода путем самоуништења. Смисао покушавамо да нађемо у удовољавању другим људима. Тражимо га у популарности, слави, новцу, у прегледима, у лајковима, у коментарима и мишљењима других људи. Укратко, тражимо га у стварима које нису створене да то постигну. А Библија нас одавно упозорава: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?“ (Марко 8, 36). Све ствари овога света нуде неко задовољство, али последице су много веће уколико нас оне контролишу. Сматрам да је наш проблем немогућност контролисања својих мисли и емоција јер ми допуштамо да наше емоције предводе наше животе.

Изражавам се у првом лицу множине јер себе не сматрам нимало бољим. Као неко ко воли да игра кошарку и видео-игрице, често себе нађем у ситуацијама где моје расположење потпуно зависи од мог успеха у овим стварима. Ако изгубим утакмицу у кошарци или изгубим неколико мечева у игрици, расположење у току дана ми нагло опадне. У већини случајева то убрзо заборавим, али свакако постоје ситуације у којима ме те мисли копкају данима, недељама, месецима. Веру нисам сврстао у хобије, јер је доживљавам као начин живота. Управо зато што себе сматрам верником, свестан сам да нисам ни близу савршенства. Када би ме неко питао шта је смисао мог живота, одговорио бих да је то моја вера у Бога. Христос каже: „Ја сам чокот, а ви лозе; који буде у мени и ја у њему, он ће родити многи род; јер без мене не можете чинити ништа“ (Јован 15, 5).

Још од малих ногу васпитаван сам у вери и научен да верујем у Бога, али се та вера дуго није огледала у мојим делима. Била је присутна у мом животу, али није имала стварни утицај на начин на који сам живео. Негде од дванаесте године, тај однос према Богу и вери је почео да се мења. И дан-данас се мења кроз духовне успоне и падове, кроз периоде жара и периоде хладноће. Али мислим да је та борба управо смисао живота. Ми често покушавамо да удовољимо жељама свог тела, али оно што је заиста вредно, жеље нашег духа, често занемарујемо. Сам Господ нас подсећа да је „дух срчан, али је тело слабо“ (Матеј 26, 41), и управо зато је борба са самим собом највећи подвиг. Верујем да је то главни проблем нашег друштва јер су наше одлуке често донесене у циљу тренутног задовољства.

Оно што Растка издваја, није то да је отишао, већ то да је знао зашто иде. У времену када је све имао, схватио је да му све то није довољно и окренуо се Ономе који јесте довољан. „Ја сам пут, истина и живот“ (Јован 14, 6) нису за њега биле само речи, биле су позив. Ми данас читамо исте стихове, али их ретко живимо. Растков подвиг је велики, не зато што је напустио све материјално, већ зато што је пронашао нешто вредније. И то нешто чека и нас.

Растка и мене повезује једна ствар, а то је Божји позив. Свако од нас га носи у себи, али мало је оних који га прихвате и срцем следе. Исус је то предвидео речима: „Јер су многи звани, али је мало изабраних“ (Матеј 22, 14). На мени је да одлучим да ли ћу свој позив прихватити и живети по њему. То је оно што ме још увек разликује од Растка. Он је одлучио. Ја сам тек на почетку те одлуке. Али питање остаје отворено, не само за мене, него за сваког од нас. Да ли смо спремни да „уђемо на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду“ (Матеј 7, 13), знајући да су „уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“ (Матеј 7, 14)? Растко је прихватио Божји позив, живео по њему, ушао на уска врата и постао светитељ целог нашег народа. Куда ми идемо?