Хиландар је место духовног, културног и историјског развоја Србије. Увек је био мост који је Србију спајао са њеном прошлошћу и будућношћу. Он је први печат хришћанства у Србији, који се није дао избрисати из њеног срца, јер је Србија без Хиландара као човек без душе. Хиландар је увек био и место где су црква и народ градили своје путеве у будућност. Како је будућност тек пред нама, ако желимо да знамо како су нас ти путеви довели довде и куда ће нас још водити, морамо да се вратимо у њихов корен – у сам манастир Хиландар. Ту се поставља питање: шта да очекујем од Хиландара, шта тамо могу да научим, а шта да видим?

Грчки монах Георгије Хиландарис није могао ни да замисли да ће, само два века након његове смрти, манастир који је основао постати камен темељац српског хришћанског учења. Манастир је у међувремену био запуштен, а до данас су очувани кула Светог Георгија и манастирске зидине на југозападном делу. Манастир је чекао да Свети Сава, од Ватопеда, оде до византијског цара да затражи помоћ, али и да замоли да се Хиландар припоји Ватопеду. Након тога, поново је отишао код византијског цара да га моли да манастир буде намењен Србима који желе да се продубе у вери. Чињеница да је светиња какву данас знамо, два века након што је била запустела и обрушена, постала верски центар једног народа, сама по себи је врло занимљива. Претпостављам да ћу у Хиландару моћи да откријем и сазнам још занимљивих чињеница о томе зашто је Свети Сава одлучио да обнови баш овај манастир и повезаности Хиландара са српским народом.

За историју Хиландара најважнију улогу имали су млади монах Сава и његов остарели отац, бивши владар српске државе. Међутим, све је почело када се Свети Сава упутио ка Светој Гори, док је његов отац, тада велики жупан Стефан Немања, покушао да га заустави у тој намери пославши своје најбоље људе да га пронађу. Они су нашли Растка, који им је рекао да ће се вратити са њима. Након тога, имали су богату вечеру и бденије, током којег се потера која га је тражила напила, што је Растко искористио као прилику да настави свој Божји пут и постане Сава. Надам се да ћу у Хиландару моћи да откријем да ли је Расткова одлука да превари потеру и учини грех заправо била једина исправна одлука.

Хиландар није само пупољак из кога се развио цвет српског народа. То је место где човек расте под окриљем Бога, као цвет који шири своје латице при изласку сунца. Мислим да је управо Хиландар место где могу највише да напредујем и сазревам у духовном смислу, али и као човек, што би требало је циљ свакога. Дошао бих са људима који желе да се врате као зрелије особе. Са њима бих створио нова пријатељства која ће ми још више урезати Хиландар у лепо сећање. Имао бих прилике да разговарам са монасима који би ми одговорили на питања или ме усмерили ка одговорима. Покушао бих да разумем шта је људски ум способан да схвати и откријем где су границе људског ума.

Од Хиландара очекујем да видим његову богату ризницу, иконе и фреске које су значајне за целокупну нашу културу, као што је, рецимо, Тројеручица. У цркви прекопута моје школе, Вазнесењској цркви у Београду, најупечатљивија икона је управо Тројеручица. Не знам да ли ми је занимљивија прича о Светом Јовану Дамаскину који је угравирао трећу руку, или о томе како је Тројеручица постала игуманија манастира Хиландар.

Хиландар видим као храст који је кроз векове пуштао корење и нарастао тако да више никада неће моћи да се ишчупа, а споља даје најлепше гране, које чак и кад увену, постају симбол српског православља и спремно чекају један од најважнијих хришћанских празника, Бадње вече. Хиландар је био, остао и биће центар српске православне цркве и српске културе. Зато, од Хиландара очекујем повратак у прошлост и духовно сазревање. Амин!