Прошле године, као и ове, одржан је конкурс за одлазак у Хиландар. Тада ме је веома обрадовала та вест јер отац и ја нисмо добили благослов за одлазак. Пун среће и наде, сео сам да напишем састав на тему која је била иста као и сада: „Шта очекујем од Хиландара?“. Те године је било највише пријављених радова до тада, због чега ми је драго, алии нажалост нисам одабран за одлазак на путовање.

И тако, ево ме поново на конкурсу за поклоничко путовање. Могао сам да искористим рад од прошле године, да га можда мало дорадим или променим. Али та идеја ми се уопште допала, не због саме идеје, већ зато што се, искрен да будем, не слажем с већином ствари које сам писао. За ових годину дана сам задобио доста нових искустава која су ми помогла у формирању ставова о стварима о којима нисам ни био свестан да постоје, као и да продубим претходне. Тада сам очекивао да ће ми одлазак у Хиландар обновити сусрет између мене и Христа, некако магично, али нисам схватао да то искључиво зависи од мене, не од Хиландара. Да сам био изабран прошле године, скоро сигурно не бих доживео искуство исто као када бих отишао ове, или неке десете године. То гледам с ведре стране јер је Божија воља перфектна и ако је воља да је боље да не идем ове године, нека буде тако. Можда постоји неко коме је тај одлазак потребнији, или чак нисам спреман ни ове године да идем… Било како било: “Нека буде воља Божија.“

О самом Хиландару, сматрам да не знам превише, већ неке основе. Свој став и искуство које имам могу да заснивам искључиво на искуствима других. Знам да је стара скоро хиљаду година, задужбина  Растка Немањића, Светог Саве, који се одрекао трона, и који је живот посветио Христу. Сви који су га посетили су ми испричали да изгледа као временска капсула и да се ништа није променило за све ово време. Најбитније од свега кажу да су тамо осетили благодати несвакидашњег мира. Тај мир је толико јако деловао поготово на мог другара који је прошле године ишао, да су му били потребни дани и недеље да се врати у „савремени“ ток колико је Он утицао на њега. Није у питању само он, већ и рођаци који су били и причају о доживљају као о непоновљивом искуству. Доживљаји у мом животу, који су оставили убедљиво  најјачи утисак на мене, до сада су први одлазак у Цркву на Свету Литургију, Крштење и дуго чекање у реду за целивање појаса Пресвете Богородице.

Не могу да га замислим како изгледа оно што ћу једног дана доживети у Хиландару, али претпостављам да је јаче од свих осталих које сам доживео до сада. Очекујем да имам незаборавно време са људима са којима волим да проводим време и које волим и да ће нам време проведено у Хиландару свима донети мир и нова, лепа искуства. Чак и да се догоди да ја, или неко други не буде изабран, надам се да ћемо сигурно отићи првом следећом приликом и да ће нам то путовање значити и помоћи у сваком смислу, а највише у духовном. На крају, а и увек: „Нек буде воља Божија.“