Још од основне школе, када смо први пут учили о Светом Сави, манастир Хиландар ми је остао урезан у сећање као нешто посебно. Иако сам тада био премлад да разумем његов прави значај, у мени се родила радозналост – шта се крије иза тих камених зидова који већ вековима одолевају времену? 

Прошле године сам први пут присуствовао једном предавању у школи о светогорским манастирима. Професор је говорио о Хиландару са посебним поштовањем, као да прича о живом бићу, а не о грађевини. Показивао нам је фотографије маслињака, икона, монаха у молитви, и ја сам се први пут озбиљно запитао: како је то – бити тамо? Од Хиландара не очекујем нешто што може да се слика телефоном и окачи на друштвене мреже. Очекујем мир који се не налази ни у једној градској улици, ни у брзом ритму живота који нас све вуче. Очекујем тишину у којој можеш да се „чујеш“. Данас, када сви само журе и јуре, када свака тишина изгледа непријатно, верујем да би ми боравак на Хиландару помогао да успорим и застанем – и споља и изнутра. Очекујем да се повежем са собом, да се удаљим од свих обавеза, стреса, оцена, очекивања. Верујем да бих у Хиландару могао да поставим себи питања које обично потискујем: ко сам заправо, у шта верујем, шта желим од живота? Не тражим од монаха да ми дају готове одговоре, али можда би ми њихово присуство, једноставан начин живота и смиреност помогли да сам пронађем свој пут. Прошлог лета сам са породицом боравио у једном манастиру у Србији. То искуство је оставило дубок траг у мени – осећао сам се спокојно, као да време тамо протиче другачије. Тада сам схватио колико смо навикли на буку, екран и константне нотификације. Пожелео сам да останем још, да учим више о вери, да ујутру устајем са звоном и увече лежем уз молитву. Од тада носим жељу да посетим Хиландар. Знам да Хиландар није туристичка атракција, већ светиња којој се прилази с поштовањем. Очекујем да ћу, ако ми се укаже прилика да одем тамо, доживети нешто што ћу памтити целог живота. Не због спектакла, већ због тишине, искрености и нечега што се не може описати речима – само осетити. 

На крају, не очекујем да ми Хиландар промени живот преко ноћи, али верујем да би ми показао пут којим желим да идем. Очекујем да из њега изађем другачији – не као неко ко зна све одговоре, већ као неко ко зна како да их тражи. И можда, негде међу маслинама и иконама, пронађем и делић себе.