+++ Нека ми Господ Бог помогне да овај давни догађај запишем исто онако као што се заиста збио.

Једанпут се обрех у замраченом ходнику коме се није могао наслутити крај. Дуж ходника су, уместо зидова, биле постављене дебеле црвене завесе које су од пешачке стазе биле одвојене црвеним канапима што су висили са стубића.

Након што су ми се очи привикле на полумрак, приметих неког смешног створа где седи на оближњој клупици. ”Чекао сам те”, рече он и устаде. Сад сам већ могао да видим и његово голобрадо лице које се пристојно церило. Човек ми пружи тетовирану руку и ја је прихватих. Имао јe чврст стисак. ”Па, да кренемо”, предложи кратко, те пођосмо низ ходник.

Моје сапутник није проговарао ништа и дуго смо ходали у тишини, а простор око нас као да се ни најмање није мењао. Одједном сам почео да назирем некакав облик на хоризонту. Док смо се приближавали, облик се постепено преображавао у својеврсну скулптуру. Кад смо се зауставили тик испред ње, имао сам прилику да је поближе осмотрим, али нисам могао ни да претпоставим шта представља. Наједанпут се са усправне плоче на наше главе излила заслепљујућа светлост. Блесак је разоткрио и остатак скулптуре, својеврсне тастере означене китњастим словима. ”Откуцај оно што хоћеш да сазнаш и рећи ће ти се”, рече мој водич, ”Ова машина има све одговоре на свету.” На екрану се појавио празан простор који као да је чекао моје питање. Стотине животних недоумица изненада ми падоше на памет и помислих како бих могао да проведем сате “разговарајући” са апаратом. Међутим, тада се сетих да ми је Христос већ дао одговоре на она најтежа питања, те ми они о материјалном свету уопште нису ни потребни. “Идемо даље”, рекох, а човечуљак разочарано замрда главом лево-десно. Онда пуцну прстима, на шта слика са екрана нестаде.

Док смо корачали, нисам осећао кајање због своје одлуке, чак сам био помало и поносан. Мој сапутник је чврсто гледао у непостојећи хоризонт и није показивао емоције. За који час сам осетио јак, али пријатан мирис хране. Стомак ми јe закрчао када се испред нас указао сто са разноразним ђаконијама. Било је ту печеног меса и специјалитета са роштиља, златно куваног кромпира и помфрита, тек припремљених чорби и паприкаша, разних гибаница и пита увијача, па још и снежно-белог кајмака и качкаваља различитих врста, као и пун тањир разног сувог меса. На продужетку стола сам наишао на кремпите, крофне и туфахије, а на самом крају је гордо стајала ћетен-алва. До сутра бих могао набрајати шта је све ту било постављено, али се плашим да се браћа монаси, ако ово читају, не саблазне. Довољно је само знати да је од самог погледа на ову гозбу полазила вода на уста.

Још се ни не освестих, а мој водич хитро прескочи један од црвених канапа и посади се на столицу. “Шта чекаш? Навалимо”, позва ме он. Тек што посегнух ногом преко оног канапа, а сетих се да Велики пост још увелико траје. Разочарано укрстих погледе са прасећом главом на тањиру и спустих ногу. Онда ми сину да се ја то умало одрекох Господа ради стомака и расрдих се на себе. У покушају да се казним, прескочих канап и седох прекопута гурмана тако да ми нос не oceћa ништа сем дивних испарења хране. Прекрстио сам руке и издржао целокупни обед свог сапутника празних уста. Испрва ме је изазивачки посматрао, али је убрзо заборавио на мене и потпуно се препустио оброку. Кад је завршио, на столу јe остало само пет хлебова и две рибе.

Кренули смо даље низ ходник који је бивао све мрачнији. Одахнуо сам након што сам приметио блештеће светло у даљини. Обасјавало је нешто што је личило на људско тело. Ускоро сам схватио да је у питању жена. И то каква! Рећи да је то била најлепша девојка коју сам икад видео било би умањивање њене лепоте. Заиста, сама њена елегантна фигура оставила ме је отворених уста. Пришао сам ближе да бих, Бог нека ми опрости, уочио детаље. Погледао сам јој у очи које су биле као голубице између њених увојака. Јагодице јој беху као кришке шипка, а усне налик на конац скерлета. Насмешила ми се и њени зуби су ме подсетили на стадо једнаких оваца које излазе из купала. Даље да пишем није прикладно на овом Светом месту. Тргнух се тек када сам приметио да ми се рука приближава њеној. Сетих се завета девствености старог тек три дана и згрожено устукнух. Затим преусмерих руку, те посегнух за оном црвеном завесом; промрмља да бих јој прекрио наготу. Тако покривена личила је на недовршени кип. “Педеру“, промрмља вођа пута и згрожено одступи од мене.

Вратили смо се у мрак. У једном тренутку сам једва видео свог сапутника. Он ми се тада као какав лебдећи глас, обратио: “Рекли су ми да си мудар, па сам ти прво понудио знање. Ниси прихватио. “Мени знање овог света није потребно“, рекох му. “Само глуп човек бира да живи у незнању“, настави он, “Међутим, он ипак жуди за каквим-таквим испуњењем па у задовољствима тражи утеху за своју глупост. Али ти си и то одбио. Чему онда живиш, човече? “ “Живим Господу Исусу Христу“, изговорих ја мудрим гласом, какав сам могао да чујем од старијих монаха. Ово га је изгледа погодило, те је настао дијалог неочекиван за једну тако ћутљиву личност.

ВОДИЧ: То је твој Бог?
МОНАХ (климне главом)
ВОДИЧ (подругљиво): Чуо сам ја нешто о томе, зар њега нису убили? Какав ми је то Бог који дозвољава да буде огољен, бичеван, исмејан и на крају распет? (гласније) И допушта да му то учини сопствена творевина – обични људи?
МОНАХ: На послетку је ипак васкрсао.
ВОДИЧ: Али једном мртав Бог је увек мртав, чак и васкрснут. Због чега би твој Бог желео да поквари своје савршенство?
МОНАХ: Због љубави.
ВОДИЧ (подсмешљиво фркне): Хм… љубави… (наставља) Чиме може да те надахне Бог, Који је ходао по врелој пустињи, Који јe гладовао, патио од жеђи, умарао се, који ни седу длаку није дочекао, и који је већину свог кратког века провео причајући приче?
МОНАХ: Љубављу.
ВОДИЧ (себи у браду): Зар Исусу, који је умро за три сата уз јецаје и уздахе који ће заувек осећати укус смрти у својим устима, треба подарити цео свој живот? (окреће се МОНАХУ)
Шта те је на то нагнало, јадниче?
МОНАХ: Љубав.
ВОДИЧ: Малопре си, код оне жене, показао шта знаш о љубави. Појма ти немаш, мој пoпе… Но, добро. (пауза) Време је да ти покажем свог Бога. За мном. (покаже прстом у правцу ходника)

Морам да признам да ме јe помало изнервирао надмен тон мoг саговорника.
Помислих да не заслужује да говори тако смело о стварима о којима ништа не зна. Међутим, ускоро сам препознао гордост у својим мислима, те сам се потрудио да на то заборавим и узео да посматрам хоћe ли се страхота којој идемо промолити из мрака.

На моје изненађење, уместо новог експоната, наишли смо на крај ходника – зид од камена. На његовој средини налазило се велико жуто дугме осветљено омањим рефлектором. Још нисам стигао да се саберем, а водич је већ ослонио обе своје малене руке на тастер. Тад нешто страшно зашкрипа и зачу се подригивање зупчастих механизама. Потом уследи снажан звук затезања тканине и црвена завеса раздера се надвоје, од горњег краја до доњега. Земља се затресе и камен се распаде.

Мојим очима, не навикнутим на светло, требало је неколико тренутака да поново прогледају. За који час сам угледао и узрок мог привременог слепила – стотину брдашаца новчаница које су светлеле нездравим беличастим сјајем. Изненада дуну јак вихор од кога полетеше паперјаста брда и стадоше да праве безброј различитих облика, од накита и намештаја, до зграда и цркава. Ипак, најстрашније су биле људске прилике, ако смем тако да назовем те утваре несталног облика које су корачале уз заглушујуће шуштање. Изгубљеним погледом почех да тражим свог малопређашњег сапутника по овом призору од новца, али он као да је у земљу пропао. И гле, зачу се његов глас са неба који говори: “ Господ мој и Бог мој.“ Узалуд сам се окретао око себе као помахнитали рингишпил, извор гласа нисам успео да уочим. А он је настављао да ми бубњи око ушију, као да ми је непрестано тик иза леђа, и појао језивим тоном.

Знаш ли, попе, ко то бира
Ко је сам, ко без шешира,
Ко је здрав, а ко болује,
Ко у гробу, ко царује?

”Судећи по целој овој фарси, изгледа да ми сугеришеш да је одговор – новац”, рекао сам у празно, ”али ја верујем у другу могућност.” Глас са неба ми рече: ”Ти си ескаписта, попе! Криј се слободно у свом манастиру, али знај да мој бог управља напољу.” ”Твој бог је представа кратког века, као и све ово око мене”, одбрусих му, истовремено тешећи самог себе. Изгледа да је и мој водич схватио колико је његов аудио-визуелни спектакл бесмислен, па се ветар зауставио једнако неочекивано као што је и отпочео. Новчанице су кренуле да засецају ваздух оштро и непредвидиво као јесење лишће…

На послетку су остала само два брдашца новца. Седох на једно од њих јер су ме све ове догодовштине јако исцрпле. Из другог, као кртица, промоли главу познат ми тетовирани човечуљак. Истресе паре из свог одела, па седе наспрам мене. У смиренијој атмосфери, преузео сам иницијативу у разговору: “Свет је заборавио свога Ствараоца. Међутим, он ипак жуди за каквим-таквим господаром, па га је сам себи направио. Тако у новцу човек тражи утеху за своје безбожништво. Ја трагам за прастаром мудрости, неукаљаном од стране човека. Кроз њу једино и сам човек може да се очисти. Ти ме питаш како знам да је такав подухват могућ, а ја ти кажем да знам јер је Растко Немањић успео исто то пре мене. Зато сам и дошао на Хиландар, а и сада бих најрадије да сам тамо. Желим да се вратим својој кући.”

Човек заћута на тренутак. ”У реду. Можда човек може и томе да живи”, коначно рече он помирљиво. Затим опусти израз лица који ме неодољиво подсети на мајку. “Али манастир је ту сувишан, он те удаљава од света чијег Господа тражиш. Зар ти није лепше да живиш са нама? Фалиш нам овде.” Сад већ нисам причао ни са каквим човечуљком, већ је прилика испред мене била моја мајка. ”Врати се оцу и мени, врати се Маји”, прошапта она и позва ме именом које сам пре три дана одбацио. Ова метаморфоза ме сасвим избаци из такта – ја инстинктивно посегнух ка њој, али земља пода мном попусти, те пропадох кроз оне силне новчанице у бездан као јунак из цртаног филма. Дуго ништа нисам видео сем таме која ме је целог обујмила.

Мрак.
Дубоки сан.
Будим се.
Звуци велеграда.
Мекан кревет. Удобан душек и мирисна постељина.
Укусно уређена спаваћа соба.
На зиду Тројица Андреја Рубљова.
Поред ње Млекопитатељница. И Свети Сава у барокном стилу.
Неки глас… Мајин глас.
Мене зове.
Дижем главу. Улази у собу.
Гледам у њу сада.
И сада.
И сада.
Гледам у њу непрекидно.
Покушава да задржи смех. Ваљда јој изгледам смешно тако поспан.
Божанствене црте лица. Витак стас.
Неко се скрива иза сукње. Девојчица од можда 4-5 година.
Напушта склониште.
Прилази ми заобилазећи кревет.
Тата. Тата. Швенк удесно.
Види шта сам нацртала.
Гледам у њу сада.
И сада.
И сада.
Гледам у њу непрекидно.
Гура ми цртеж под нос.
Насмешим се њеној мајци и узимам га у руке.
Дечији цртеж идиличне породице.
У центру је, наравно, она. За руку држи мајку. Осмехују се од ува до ува.
Иза њих стоји голема фигура оца и све их наткриљује.
Његово обријано лице као да сам негде раније видео.
Филаж надоле. Позната тетоважа на мојој десној руци.
Гледам у њу сада.
И сада.
И сада.
Гледам у њу непрекидно.
Мрак.

Кад сам се коначно нашао на свом хиландарском кревету, истог тренутка сам устао и дотрчао до прозора келије. Испред цркве сам видео неколицину своје браће, ако сам достојан тако да назовем те драге људске прилике које су корачале у потпуној тишини. Одахнуо сам задовољан својим избором.

Исповедио сам се истог дана. Мом духовном оцу су моји доживљаји били помало смешни, али је био довољно присебан да то не покаже. Закрстио ме и пожелео ми мирније снове.

Јесам остарио, али нисам луд. Нико не може да ме убеди да је цела ова визија била само сан јер се после толико времена и најмањег детаља сећам. Ја се још увек уздам у човекову могућност да разликује истину од измишљотине, а ви просудите сами.

Хвала ти Господе што заврших ово дело у миру и дај да читаоцима оно буде на корист и духовни напредак. +++