Још од детињства, када сам први пут чуо приче о светим местима на Светој Гори, у мени се пробудила жеља да једног дана крочим на тло манастира Хиландара. Тај осећај није био обична радозналост, већ дубока чежња да осетим тишину која говори више од  речи, мирис тамјана који подсећа на вечност, и присуство Бога које се у таквом месту може готово опипати. У времену када се свет око нас руши под теретом брзине, буке и површности, манастир Хиландар за мене представља духовну оазу, место где очекујем да пронађем тишину која лечи, мир који уздиже и веру која не напушта.

Моја жеља да посетим Хиландар није туристичка, већ дубоко лична и духовна. Православна вера ме пратила кроз све животне ситуације, а у неким сам се осећао као да не видим излаз. У таквим тренуцима, када сам мислио да више нема излаза, када сам губио наду, у молитви сам налазио снагу и мир. Трудим се да везу са Богом проналазим у свему што радим у животу, јер знам да ако је са мном Бог – не постоји сила која може у нечему да ме спречи. И зато желим да му се приближим још више, да оставим све што световни живот пружа иза себе, макар на кратко, и да у миру Хиландара отворим душу ономе који ме подизао кад нико други није могао.

Манaстир Хиландар није обичан манастир то је стуб духовности српског народа, светионик вере који вековима гори на обали вечности. Основали су га Свети Сава и његов отац, Свети Симеон Мироточиви, у 12. веку, желећи да створе духовно уточиште за српски народ. Тај чин није био само верски, већ и дубоко симболичан – народ који гради светињу гради и душу. У Хиландару су се вековима преписивале књиге, чувала култура, вера и идентитет народа. У временима када је наш народ био у тами која је претила све да нас избрише, када су турске силе харале нашим крајевима, када су војске долазиле и одлазиле, Хиландар је стајао, тих али постојан, као знак да нисмо заборављени, ни од Бога, ни од историје. Не могу замислити да ћу можда стајати на истом месту где је молитву узносио Свети Сава, где су монаси вековима славили Бога. За мене је то непроцењиво. Очекујем да ми Хиландар помогне да додатно ојачам веру, очекујем да у његовим тихим ходницима чујем сопствено срце, очишћено од свакодневне буке, да кроз молитву и тишину пронађем још дубљи смисао постојања, да гледајући у иконе које су преживеле пожаре, ратове и векове схватим колико је вера вечна и неуништива.

Не трaжим од Хиландара чуда, не идем тамо да бих добио нешто материјално. Идем да дам део себе, део свог времена, својих мисли, свог бића. Желим да будем близу Богу, јер сам схватио да је само у Њему права снага и истински мир. Православна вера ми је била ослонац када сам тонуо, светлост када је све било мрачно, и пут када су сви путеви нестајали. Хиландар је, за мене, капија ка небу, место где ћу се још једном, скрушено и искрено, захвалити на свему и замолити за још мало снаге да останем веран до краја. Зато од Хиландара очекујем мир, тишину, молитву и благослов. Испод зидова тог светог места, желим да пронађем оно најважније — Бога у себи.