Постоје дани када просто и начисто не умем да се смислим. Дани, у којима ништа на овом свету не уме да ме орасположи, да извуче осмех на моје лице, камоли да ме расплаче. Тај израз без емоције је, у таквом добу, идентичан одраз моје душе. Неко би помислио да сам у ствари само пронашла свој мир, да ништа не може да узбурка савршену хармонију мојих мисли, за коју сам се мукотрпно трудила да скројим. Нажалост, та претпоставка би их окренула у потпуно погрешном смеру размишљања, и довела до грдно неправилног закључка. Не, ово није мир, нити било какво стање задовољства. Ја трнем.

Моја борба за проналазак смисла свог маленог, човечног живота се одавно завршила. Многи су разматрали овај проблем, тражили математичку или физичку формулу која би им у три линије система једначина, све појаснила. Наравно, колико год зноја пролили на решавање ове енигме, колико год времена потрошили трагајући бар за трунком некаквог смисленог решења, апсолутно ништа није пронађено. Па, зар није онда у потпуности оправдано моје рано одустајање? Искрено, рекла бих да јесте, да није тог нечег у мојој подсвести што ме тера од капитулације. Разумем да се питате шта је то нешто, и колико год бих хтела да одговор који ћу предати буде лак, јасан, једна реч која све објашњава, нисам у способности да то урадим. Из неког разлога, не бих да лажем.

Од како знам да имам две руке, две ноге, и укупно двадесет прстију, знам и за постојање цркве, упозната сам са постојањем нашег светог Оца. У почетку, црква као црква није за мене имала неки смисао. Била ми је страна, нешто обично и досадно. Међутим, онда сам по први пут пала са бицикле. Одрала сам колено и длан леве руке. Код куће нико није био. Родитељи су били на послу, брат у школи. Била сам потпуно сама, заједно са каменчићима који су се зарили у младу кожу моје ноге. Шта сам ја могла да урадим, сем да плачем? Зато и јесам. Вриштала сам сатима, као да сам остала без ноге, не да сам је просто огребала. Надала се да ће мама да се врати пар сати раније, тата можда да је заборавио нешто, па да ће ме наћи овакву и помоћи. Надала се да ће неко чути моје јадне мисли. Као и очекивано, нико није дошао, још је и ветар прошао кроз прозоре, хладећи моју рану, надодавајући још бола. Оно што нисам очекивала од овог хладног, безобразног ветра, било је то да је успео да обори неку слику са полице. Мала ја се уплашила, наравно, али храбро подигла слику. У раму била је нека дама, за коју сам касније научила да је мајка нашег спаситеља. Њен став, на једну руку чврст, јак, а на другу нежан и мајчински, у том тренутку изгледао је као нешто на шта се угледамо, идол, што је она мени и постала. Устала сам, и престала да плачем, ставила слику Госпе на свој радни сто, где ми је увек била на даљини од једног погледа. Још увек ми је незамисливо како је један поглед на ту, физички малу слику, успео да ме угреје толиком јачином, да смири моје младе мисли том слатком топлотом.

Од када сам први пут пала са бицикле, не сумњам у ту моћ, ту љубав нашег Оца која ме је без поговора сваки следећи пут подигла на ноге. Она, због које када утрнем, умем да се осмехнем, бар још једанпут.

Да, постоје дани у којима не умем да се смислим. Дани, у којима ништа на овом свету не уме да ме орасположи, да извуче осмех на моје лице, камоли да ме расплаче. Али понекад, када ме стрефи такво грозно време, некако се на крају дана, док лежим и чекам да ме умор ухвати и однесе у сан, кроз прозоре провуче исти онај безобразни ветар, подсећајући ме на ветар који ме је гурнуо оног дана, који никад није престао да гура у моја леђа, који надам се, никад и неће. И тада се осмехнем, јер знам да док год наш, али ако ми дајете да будем себична, мој Отац пази и с љубављу мотри даноноћно, знам да ћу и ја моћи њему за узврат да извучем бар тај смејуљак. И зато, не очекујем ништа више од тога, ако добијем прилику да видим Хиландар. Једино што може да уради за мене јесте да за још коју меру, утврди ту моју тврдоглаву веру. Да, очекујем да ако кренем на пут, он ме неће само развеселити. Предајем се, и признајем да ћу на дом Божији гледати једино очима пуних топлим, сланим сузама, и осмехом величине какве бисте могли да пронађете само код лудака.