Сећам се, није било баш тако давно кад сам ишао у основну школу, да сам сваки зимски распуст проводио код бабе и деде. Било ми је лепо. С бабом сам цртао, гледао серије и помагао јој око ручка, а деда ми је показивао фудбалске утакмице и слике из породичних албума. Најзанимљивије су ми биле слике с дединих путовања на Свету Гору. Зашто би деда скоро сваке године путовао, ако није ишао на море, тада ми није било јасно. Такође ми није било јасно то што бабе није било ни на једној слици. Помислио сам прво да је баба била та која је сликала, али када сам питао деду он ми је објаснио да се ради о традицији старој хиљаду година. Дедине речи су на мене оставиле велики утисак. Пре тога сам знао да се прекрстим и поједем кашику жита. Појам вере ми је био необјашњив, али од тога дана полако сам почео да се занимам за тај, мени један потпуно нов и непознат свет.

У ,,Горском вијенцу“ Петра Петровића Његоша, долази до сукоба српских главешина и потурица у Црној Гори. Људи који су некада били браћа и кумови не подносе једни друге због једне велике разлике. Сваки потурица је лош човек! Издао је своју браћу са којима је некад ломио погачу и палио бадњак. Издао је своју породицу и одрекао се свих предака који су животе дали чувајући и бранећи српску државу. Највише је издао себе, тиме што је продао свој живот за шаку дуката и сарук на глави, продао је Свету Гору за парче ‘леба и опет би то урадио да му султан нареди, зато што он није слободан човек. Највише му се то замера, јер није хтео да се бори за своју слободу, а то је дужност сваког човека.

Савременом човеку Света Гора мора бити важна. Верујем у стару мисао да постоје два света, световни и духовни. Човек не може да постоји без оба и запостављањем духовног света од човека остаје, ни мање ни више, него звер (лош човек). Одлазак или чак само сазнање о Светој Гори може у човеку да развије занимање за духовни свет.

Волео бих да, као и мој деда, посетим Свету Гору и манастир Хиландар, али мислим да тренутно немам довољно знања и свести како бих извукао највише из тог сусрета.