На југу Балкана налази се Светогорско полуострво. Из мора тишине уздижу се гребени где хиљаду година молитва траје и не престаје. Тамо се дише молитвом и покајањем. Док се свет мења, Света Гора већ хиљаду година остаје непромењена. Срце духовности, манастир Хиландар, налази се на северном делу полуострва. Он је вековима натопљен молитвама, духовношћу и покајањем. Српски манастир на Хиландару заузима трећину укупне монашке републике сачињене од 20 манастира и представља духовни центар Срба и свих људи који осећају позив да се поклоне милости и сили Божјој. Кажу да путовање на Хиландар, није само путовање морем и планином. Такво путовање је на неки начин и повратак себи. Сматра се, да се човек у тишини молитвеној враћа себи, ближњем и Богу. Повезан са небеским и као да време стаје. Излазећи изван времена, залази у вечност. Српски манастир Хиландар позива људе да теже вечном животу и вечној заједници са Богом. На темељима старог, разрушеног манастира Хиландариона (како се некада звао 1198. године, Стефан Немања, замонашени Симеон Мироточиви, са својим сином некада принцем Растком, а тада Светим Савом, обнављају српски Хиландар и предају га на дар српском роду. Свети Сава је био велики дародавац свим манастирима Хиландара. Повељу Монашке Републике издао је тадашњи византијски цар Алексеј II Анђео. Након земаљске смрти свога оца, Свети Сава односи његове мошти у Студеницу како би измирио зараћену браћу Стефана и Вукана. Тада се догодило божје чудо када је из Симеоновог гроба почео миро, мирисно уље да прелива. Миро је уље које није са овог света и њиме Господ указује на своје свете људе – светитеље. Велика ми је жеља да се поклоним лози Симеона Мироточивог и сведочим божјем чуду, лози која је изникла из каменог зида на Хиландару. Лоза белог грожђа је аутохтона сорта и јединствена, уједно и најстарија на свету. најстарија на свету. Без посебне неге рађа 800 година. Верује се да његова зрна доносе благослов. Такође бих волео да попијем воду из бунара у чијој је изградњи учествовао и сам Свети Сава, верује се да ко из њега воду попије поново ће се вратити. Жеља ми је да посетим богату манастирску библиотеку која је доступна посетиоцима. Волео бих да осетим дух Свете Горе која се још назива и Вртом Пресвете Богородице. По предању, Мајка Божја посетила је ово место и њен благослов ту почива. У библиотеци се налази чудотворна икона „Несагорива“, посвећена Пресветој Богородици, заштитници манастира. У великом пожару, почетком 18. века, икона је преживела тако што је пала киша и угасила пожар који ни ватрогасци нису успели. Монаси је сматрају игуманијом манастира. Био бих почаствован да ходам истим путеј којим су корачали велики државници и духовне вође српског народа и будем у прилици да се поклоним древним иконама, попут иконе Пресвете Богородице “Необорива Стена”. Пред овом иконом су се Кнез Лазар и српска војска причестили уочи Косовске битке 1389. год. на Кнежевој вечери. Зато је још зову Видовданска икона. Живописне фреске ктитора Светог кнеза Лазара, краља Душана, Милоша Обилића, живопис краља Милутина, Ваведења Богородице, циклуси христових чуда, страдања и прича. Игумански штап – Патерицу Свети Сава је добио током свог поклоничког путовања у Свету Гору 1229. године, икону „Млекопитатељица“ и “Тројеручица”. Поклонио бих се пред иконом Пресвете Богородице Одигитрије, коју је Симеон Мироточиви целивао. Позната је као „Путеводитељица“. Приказана је како држи Господа Исуса Христа на левој руци, док десном руком показује на Њега као на пут. Симеон Мироточиви целивао је ову икону изговарајући последње речи и предајући душу Богу: “Чедо моје, светлости очију мојих, ово је чаша коју сва’к мора да попије. Овде се привремено растајемо да би смо се у вечности опет састали. Све што дише нека хвали Господа.” Са овог места се чује непрестана порука да чинимо добра дела, када имамо милостивост, праведност и љубав у срцу.