Летњи распуст се увелико захуктава. Школски ранац стоји уморно одбачен и још несклоњен у мојој соби. У њему су старе стрепње, школске бриге и неколико лењира. На њему су журни потписи мојих школских другова. Нека нова, будућа велика имена, размишљам, док звона са вечерње службе у мом малом родном граду позивају на молитву. 

У свим звонима, са свих цркава и звоника, ја увек препознам Растка. Бледог, паметног дечака, једва старијег од мене. У тим мојим мислима, тако ми је близак. 

Нисам принцеза, ни налик томе. По пореклу, нема ничег племићког у мојој лози. И замало сам могла бити обичан, збуњени тинејџер, у нескладу са окружењем, који се из страха оглушио о позив. Али нисам. 

Онда, када је било најтеже, када је моја љубав према бројевима била несхваћена од мојих вршњака, млади Растко ме је гледао оним истим својим одлучним очима, као онда када се упутио на Свету Гору следећи свој позив. 

Сутрадан сам се спаковала и отишла у велики град, чије ће ме капије примити ако сам достојна и ако је то мој пут. Сећам се да је звонило са звоника Цркве Светог Марка и једне мале пчеле која је упорно стајала на списку пријављених ученика за полагање пријемног испита у Математичку гимназију, баш крај мог имена. И сећам се да сам помислила на младог Растка, за кога верујем да га однекуд знам. 

Неколико сати касније отвориле су ми се капије великог града и пригрлиле све моје снове. Нису то били снови о успеху и моћи. Не. Била је то моја смела потреба — потрага за смислом.
И сада, када сам кренула својим путем, пишем јер желим да пронађем ону малу, упорну пчелу која је тако сигурно стајала крај мог имена. и да јој захвалим. 

Желим да се, уз звона са вечерње службе, са Хиландара, заједно са Растком помолим за све младе који трагају за смислом. И који ће донети светлост.