Растко Немањић је имао само 17 година када му је цео живот већ унапред био одређен.

Имао је богатство, моћ и угледно презиме. Ипак, отишао је. Заправо, побегао. Знао је да из таквог живота не може тек тако да се оде, а он је морао. Не зато што га није желео, већ зато што њега није било нигде у томе богатству, моћи и слави. Није било онога због чега ће се радовати да устане свако јутро, нити спокоја када увече затвори очи. Није било смисла.

То је тражио Растко Немањић. Смисао. Зато је нестао. Заувек. Одрекао се свега земаљског. Свега што је имао и свега што је до тада био. Никада више није био Растко. Постао је Сава. Мада, нема једног без другог. Нема Растка без Саве и нема Саве без Растка.

Иста срж се налази у тој једној души. Иста жеља за ширењем доброте и племенитости. Иста жеља за променом. Иста жеља за животом чија поента није ко ће послати бољу војску у рат или чији ће двор имати више служавки и спаваћих соба. Није видео себе у томе. То је и доказао. Донео је промене које су биле део нечег већег. Важнијег, судбоноснијег. То је био његов смисао. То је био он. За то је живео и за то је умро.

А ми? Како и у чему га ми тражимо?

Рећи ћу вам. Већина људи је одустало.

Исувише је рискантно, тешко и страшно, а и није нарочито прихваћено.

Ипак је најважније бити прихваћен. Обући нешто неутрално, да се уклопиш у масу. Радити неки просечан посао, од 9 до 5. Наследити нешто. Пронаћи партнера који је стабилан и сигуран јер је стабилност важнија од љубави. На крају умрети неиспуњен и сам. Умрети, а да ниси ни живео. Али, нема везе, јер си урадио оно што је било очекивано. Наставио си исти, сигуран, досадни низ.

Важно је да ни случајно ниси основао свој бенд, почео да свираш бубњеве. Постао морнар, модни дизајнер, писац, свештеник, глумац или певач.  Обукао нешто шарено и широко да се истакнеш. Ожениo се због љубави. То није прихваћено. То се не тражи. Боље немој, шта ће људи да кажу? Зар не?

Усуђујем се да кажем: „Не“.

Није циљ бесмислен живот. Не треба и не сме да буде. Тешко је наћи смисао, слажем се. Тешко је отићи из места које ти значи све. Тешко је изгубити све, укључујући и самог себе, како би се поново пронашао.

Тешко је поштовати правила ове игре, а не изгубити се у њима. Све је то тешко, али ако је могаo мали Растко Немањић, можем и ми, јер смo светосавска деца.

Мислим да људи не схватају то довољно озбиљно. Мислим да не схватају суштину тога.

Растко је отишао у тишину да пронађе одговоре, а ми данас бежимо од питања. Плашимо се да останемо сами са сопственим мислима. Можда је то главни проблем. Исувише ретко застанемо. Погледамо око себе. Запитамо се да ли смо ту где желимо да будемо.

Да ли смо узбуђени да се пробудимо ујутру? Живимо како смо научени, не питамо да ли  може другачије. Зато и нема смисла. Нема ватре. Нема страсти. Тужно,јер може другачије.

Може имућни да постане монах. Може неверник да оде у цркву. Може варалица да постане поштен. Може девојка из града да оде на село и научи да јаше. Може рачуновођа да сашије хаљину и куварица да напише књигу. Звучи умирујуће, зар не?

Даје наду. Може свако да изађе из дубоке, црне рупе, само мора да потражи светлост.

Млади Растко Немањић је отишао на Свету гору тржећи смисао.

Ми можда не можемо да одемо толико далеко. Можда ни не морамо. Можда је довољно да, бар на кратко, утишамо свет око себе и ослушнемо своју душу, јер смисао није нестао. Он не настаје ни из чега и не може се уништити. Само се сакрио у буци у којој живимо, а пронаћи га остаје наша последња мисија. Имаћемо и на кога да се угледамо. Растко је прво био само Растко, па је постао Сава, па први српски архиепископ Сава, и на крају, као круна свог читавог живота, узнео се на небо и постао Свети Сава. Светосавље није само реч. То је пут. Пут ка миру. Пут ка спокоју. Пут ка смислу. То је наш спас. Он је наш спас. Начин да све бесмислено постане смислено и све оно наизглед немогуће, могуће. Јер, сви носимо његову светлост у души. Време је да коначно застанемо и прихватимо је.