Да ли заиста постоји излаз и ако постоји где је? Зарад чега многи људи пролазе кроз стравичне ситуације, кроз живот? Прилично незахвална питања за некога ко себе сматра верником, али некада је вапај очајања у нама много гласнији од здравог разума.

Често се осећам као да сам изгубљена, сама са собом, или сама у себи. Лутам, тражим излаз, али га нема. Одрасла сам у побожном окружењу и навикла сам да одговор мог бесциљног лутања тражим у молитви. Али, шта када молитва „престане да делује“? Зашто Бог не чује моје јецаје? Када ће ми помоћи? Милион питања ми се врти по глави у тим тренуцима слабости. Након тога ме само облије талас срамоте и покајања што сам и у једном тренутку посумњала да Бог није уз мене. Па се тај круг очајања и безнађа само понавља. Не могу да поднесем себе у тим моментима зато што сам незахвална према некоме Ко ме заиста највише воли и ко је Свој живот дао због људи попут мене, који Га свакога дана издају.

„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешну“. Реченица, коју сам изговорила небројено много пута, не схватајући сопствене мисли и молећи за опроштај.

Задивљујућа и некако неразумна ми је количина љубави коју Бог има према нама. Мислим да је то управо оно што нас раздваја од Њега. Никада нећемо моћи да волимо тако чисто и безусловно. Сматрам да је наша сврха, овде, на земљи управо тежња за том количином љубави.

Од Хиландара очекујем да осетим да је Бог уз мене, чак и онда када ја нисам целом душом уз Њега. Очекујем да осетим опроштај за моје сумње. Желим само да ми неко сигурнији каже да је у реду то што некада посустанем. Желим да се ослободим компулсивних мисли које ми разарају ум. Желим потврду да Бог није љут на мене.

Како се борити против сопствене природе? Како истрајати у вери? Себична питања, чији се одговори наизлед чине очигледним, али шта нам на крају остаје осим молитве и жеље за победом над искушењима… Шаљем ово писмо са надом да ћу наћи решење својих питања или бар да ћe их неко коме су одговори много потребнији наћи управо у Хиландару.