Током већег дела људске историје, мали број људи је био привилегован да себи поставља питање о смислу живота. Већина је била осуђена да размишља о преживљавању. Међутим технолошким напретком, постали смо све безбеднији и основни животни ресурси су обезбеђени скоро свакоме, самим тим правимо себи нови проблем.

Почињемо да тражимо смисао, новостеченим слободним временом све више и више размишљамо. Откривамо разне ствари о нашем свету, измењујемо религију по нашим потребама, прљамо њено име зарад наше користи и наших жеља. Објављујемо ратове, додељујемо индулгенције највећем понуђивачу. Тотално се одвајамо од наших корена. Предајемо се нашим материјалним циљевима и грешимо.

Како године одмичу, све више сазнајемо о реалности која нас окружује, али стално гледамо споља. Импулсивно скачући са фантазије на фантазију. Тражимо нешто што ће нас испунити, задовољити, попунити тај празан простор у нама нечим “лепим”. Не успевамо. У тој нашој потрази постајемо екстремнији, бруталнији и спремни на све. Рађају се разне идеје и развијају многе радикалне идеологије. Одузимају нам године, заокупљују умове једном јаком идејом за коју се треба борити. Шта год покушало да попуни ту рупу у нама, не успева. Увек нас оставља са неком дозом немира и празнине.

У модерном свету, имамо многе повластице. Распрострањеност технологије и “лак” живот никада нису били оволико доступни. На дохват руке поседујемо информације и стимулације које ни цареви нису могли замислити, једном речју скоро све. Међутим јавља се нов проблем, проблем избора. Од толике количине информација, ми постајемо изгубљени и тражимо одговоре тамо где их никада не можемо наћи. Покушавамо да попунимо рупу без дна. Мислимо да је одговор нека компликована ствар коју треба ископати из дубоког окна, док игноришемо кристал испред нас.

Млади Растко, који је живео племићким животом, пронашао је свој пут. Увидео је да би се његови владарски циљеви косили са спокојем и “лепотом” коју би му Христос унео у живот. Није оставио ни најмању шансу да постане окрутни владар, или човек који је спреман да искористи све зарад постизања својих циљева и одлучио је да се замонаши. Доста смо напредовали, тако да сада и просечан човек може да буде суочен са ситуацијом у каквој је био Растко. Модерни свет делује као да је потпун, тако да људи лако одбацују основе мислећи да су “превазишли” нешто. Али жале се и бивају несрећни, фали им нешто што ни сами не знају да им фали. Не могу ни да замислим колико је то била тешка одлука за Растка. Морао би да одбаци свој раскошни живот и упути се ка непознатом. Као да скаче у провалију. Међутим он је то и урадио, као да је знао да заправо не скаче у провалију него да постоји неко ту ко ће га ухватити и лагано спустити у оближњу оазу.