Хиландар је познат као једна од наших највећих светиња који је саграђен на иницјативу Светог Саве. Али, он је много више од грађевине – он је симбол духовности, културе и трајања српског народа кроз векове. Налази се на Светој Гори. Међутим, на Свету Гору не можемо крочити ми жене. Вековима уназад је настало то правило које се назива аватон. Према православном предању, Света Гора је посвећена Пресветој Богородици и верује се да је она једина жена чије је присуство на Светој Гори допуштено у духовном смислу. То значи да никада заправо нећу моћи да осетим ту духовну моћ, нити да видим како изгледа сам Хиландар…

Као малу родитељи ме нису водили на литургије, већ се у цркву одлазило само за време славе и највећих хришћанских празника. Додуше, не могу их кривити јер су сви у породици прошли време комунизма и нису имали толиког спознавања о Богу. Онда сам кренула у први разред и по први пут слушала о Богу. Добила сам своју прву дечију Библију. Хитро сам тог дана дошла из школе и затворила се у своја четири зида. Прошли су сати, небо је било покривено својим црним омотачем, а ја сам завршила читање књиге у сузама. Било ми је криво јер је Исус тако немилосрдно и неправедно страдао. Мајка, ушавши ми у собу и угледавши ме, почела је да ме теши и брише ми сузе својим нежним рукама. Говорила ми је о томе колики је Исус био добротвор и како од њега треба да учим, а онда цитирала ,,Оче, опрости им, јер не знају шта чине.” Тиме ме је научила како људима увек треба праштати, као што је Исус опростио онима који су га разапели. Те недеље устала сам раном зором, пробудила маму, тату и брата, а затим смо сви заједно отишли на литургију. Била сам одушевљена духовном моћи коју носи сама литургија. Изашавши из манастира, осетила сам неку врсту олакшања. Почела сам да одлазим сваке недеље на литургију. У мојој глави је било недопустиво да не устанем и пропустим једну недељу одласка. Чак сам и са повређеном ногом терала своје родитеље да ме одвезу на литургију, уз тврдњу да ћу се брже опоравити и да ће ми бити лакше. Без сумње, тако је и било. Почела сам да учим молитве, а моја породица је, слушајући ме, почела да учи од мене. Убрзо сам кренула и на црквени хор. Обишли смо разне манастире, како у Србији, тако и код нас на Косову и Метохији. А онда, једног лепог дана у осмом разреду, добила сам саопштење од професорке веронауке и црквеног хора да смо позвани да гостујемо на слави нашег патријарха Порфирија. Нисам могла да верујем шта моје уши чују. Брзо смо се бацили на спремање кратког програма, а онда ме је професорка упитала да нешто одсвирам на виолини. Пристала сам без размишљања, знајући колика је то част. Када смо стигли у Београд сместили смо се у богословији и обишли пар манастира. Веома убрзо је дошао дан славе. Патријарх се одушевио нашим програмом и талентом, али и добротом, скромношћу и родољубивошћу. Упутио нам је пар лепих речи и захвалио се јер смо дошли чак са Косова поља. То је тренутак који никада нећу заборавити.

Жеља да научим што више о Богу и да будем што боља особа никада није престала. Волела бих да, колико је могуће, осетим тај дух Свете Горе  и нашега Хиландара који се, по причама других, не може упоредити ни са Љевишком у Призрену, Грачаницом, Студеницом, па чак ни Манасијом, а духовно мења људе и доживотно оставља упечатљив и јак утисак.